SAVSKI AMFITEATAR - STUDIJA PRIMERA

Savski amfiteatar – od ideje do realizacije
(Studija primera)

“Leva obala Save bila je Austrijska. Od obale pa do Zemuna samo pesak i baruštine. Na obali su bile straže, jedna na samome ušću Save u Dunav, druga na pola puta do železničkog mosta, treća kod samog mosta. Između tih stražara polako su išla stazom pored vode, ukorak, dva mađarska stražara sa puškama i velikim zelenim perjem na kalpacima kao čitavim petlovskim repovima. Između njihovih prolaza bilo je po oko pola sata slobode. To smo mi koristili, preplivali i išli u bare da beremo lokvanj. No jednom su stražari pokvariji red, iznenadili nas i uhvatili Huga koji je bio najdalje otišao i onako goluždravog oterali ga peške čak u Zemun. Tamo su ga držali sve do noći, a onda doveli natrag na obalu i pustili ga da prepliva.“

(Aleksandar Deroko, A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom, Beograd 1984. pp. 48)

Uvod:

Kako nastaju gradovi? Koji su to elementi koji su presudni u izboru mesta za grad? Kakva je uloga lovca u formiranju grada? Koje zajednice pribegavaju formiranju naseobina? Kakva je uloga reke u formiranju grada? Kakva je uloga odbrane u formiranju grada? Kakva je uloga groblja u formiranju grada? Samo su neka od mnogobrojnih pitanja kada je u pitanju formativno grado-graditeljstvo.
Neki gradovi imaju sreću. Drugi imaju nesreću. Treći - sreću u nesreći! Jedni rastu polako, vekovima. Ovi drugi niču u decenijama. Treći nikada ne niknu do kraja! Jednima je okvir zacrtan i oni ne žele da odu dalje, drugima je rast osnovni princip, dok treći rastu samo kada istinski to mogu. Ima gradova koji su pobednici, postoje oni koji su neutralni a ima i onih koji su gubili pa pobeđivali pa opet gubili i onda opet pobeđivali i tako u nedogled. Ima gradova za koje je vreme stalo. Ima ih kroz koje vreme briše. Ima i onih koje vreme, s vremena na vreme, piše. Svi oni, bez obzira o kojoj vrsti, tipu ili morfologiji pripadaju, predstavljaju jedinstvenu vrstu simbioze čoveka sa prirodom, okruženjem, okrenutost čovekovu ka ritualu od kosmogonijskih i mitskih predstava do čistog i racionalnog logosa koji ukida mit kao jedan od suštinskih elemenata gradograditeljstva. I svi oni žive ili umiru. Ali sasvim sigurno nestaju kada iz njih ode čovek.
Danas se postavlja pitanje suštine grada. Postavlja se pitanje njegove definicije i disperzivnosti. Postavlja se pitanje forme grada u uslovima globalne ekonomije i novog svetskog poretka. Postavlja se pitanje ka čemu teži grad i koji su to generatori koji determinišu njegove nove konture naprampostavljajući ih starim obrascima već postojećeg. Traže se novi pristupi i metode a vraća se u tom traganju na staro, nekako intuitivno tražeći spas u onome što se zove „iskustvo“. Vozimo se od kosmogonijskih crteža preko egipatskih svetilišta, atinskog akropolisa i rimskog urbanizma sve do srednjevekovnih zaleđa baroknih i renesansnih koncepata grado-graditeljstva sa ponekom pauzom koja zapravo čini kontrapunktove onome što se zove zahuktavanje mašine pred pravu eksploziju snage. Početak industrijske revolucije, Rusoovski „plemeniti divljaci“ i Lokove „tabula rase“ formiraju novu svest Sen Simonovskog urbanizma, utopijskih vizija i vrtnih predstava Ebenezera Howarda unoseći urbanizam na mala – velika vrata XX veka.
Ponekad se pitam – nije li u našem slučaju vreme zakasnilo? Nekako se ne mirim sa činjenicom da smo mi ti koji stalno negde kasne. Nismo li mi imali zabranu preplivavanja i branja lokvanja s onu strane reke? Dok su druge, isto tako stare evropske države, uobličavale svoje državne okvire i odavno iživele krvave revolucije, skinule kralja, posekle glave pa na kraju krajeva secirale i gradsko tkivo a sve u cilju čiste higijene i iskorenjivanja Kolere koja je harala gradom[1] u dve katastrofalene epidemije odnevši u ta dva navrata oko 50.000 ljudskih života? Nismo li zakasnili sa sekcijom – veliki urbanistički zahvati i ostali u nekakvom prostoru „između“ u onom vilajetovskom limbu – „ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš kajaćeš se“? Ili smo možda baš na dobrom putu ali samo sa malim zakašnjenjem. Posmatrajući velike rekonstrukcije XIX veka, Beča, Barselone i posebno rekonstrukciju Pariza nameće se pitanje obima i načina. Mogućnosti i sredstava. Istorijskog trenutka i vizionarstva. Napoleona i Osmana zamišljam u vrlo kratkom razovoru i prenošenju ogromnih odgovornosti. Sa druge strane čovek koji će postati toliko neomiljen da će o tome dve stotine godina posle pričati priču ali i podvući jedno veliko delo – rekonstrukciju
Pariza! Simbol i vera XIX veka u moć proizvodnje. Stvaralački čin pun odricanja sa verom. Svi veliki graditelji su je imali. i Borromini, i Gaudi, i Kahn. Nekako mi se uvek činilo da je za velike poduhvate potreban diktator! I mecena svakako. Ponekad i vrtlar kao što je to Osmanu bio Žan Alfan[2]. Možda me pobijaju velike rekonstrukcije gradova koje su u toku. Berlin konačno dobija svoje die Stadte Mitte a Katovice doživljavaju veliku rekonstrukciju centralnog gradskog jezgra koje će se najverovatnije zvati Nove Miasto – svi stari delovi poljskih gradova zovu se jednostavno – Stare Miasto! U svakom slučaju pred nama stoji jedna nova faza razvoja grada. Otvara se nova tema sa nadamo se novim trendom u rešavanju pitanja – sa idejom da se pitanje postavi ali i nakon datog odgovora adekvatan odgovor realizuje.



* (Bečki „RING strasse“ – prsten XIX vek)

POSTAVKA ZADATKA

Na početku trećeg milenijuma, kako pompezno zovemo ovaj presečni trenutak, Beograd se suočava sa otvaranjem velikih urbanističkih pitanja. Skoro celi protekli vek, od 1929. godine pa i do danas, Beograd je otvarao pitanje jedne druge gradske teme. Teme Terazijske terase ili Terazijskog platoa. Druga velika tema, koja prati prvu, iz prikrajka, kao nagoveštaj poteza jedne ideje koja se završava na obali jeste tema Savskog amfiteatra. Te dve teme, po našem mišljenju zapravo čine jednu temu ali nekako nedovoljno „otvorenu“ a opet logičnu i jasnu. Još od formiranja naselja u šancu – kako se popularno zvalo naselje na potezu od male pijace do iza Savskog pristaništa grad se okreće na drugu stranu – od vode. Logično se širi u pravcu koji mu pripada ka kome ima pristupa. Granica države, reka i močvarno zemljište bare „Venecija“ sa ove „naše strane“ te nezdravi uslovi života uzroci su okretanja grada ka drugoj strani. Konfiguracija terena, loši uslovi za bilo kakvu gradnju i samo ime koje su beograđani nadenuli lokaciji oslikavaju njen karakter u celosti. Sa druge strane, nasipanje zemljišta koje traje još od sredine XIX veka i koje je formiralo priobalje u obliku amfiteatra, te formiranje železničke stanice na mestu na kome se i dan danas nalazi 1884. godine samo nakon nekoliko godina bilo je negativno ocenjivano i razmišljalo se o njenom premeštanju. Zaleđe koje uokviruje savski amfiteatar razvijalo se kroz planove Emilijana Joksimovića i ulica Kneza Miloša bila je gotova još 1842. godine kao jasna veza duž koje se razvijaju botanička bašta (1886), dvorski kompleks, kasarne (na istom mestu na kome Dobrović gradi zgrade generalštaba (1956-1963) pa pored gradskog monopola na izlasku nasuprot Vajfertovoj pivari (1873). Ta značajna veza i danas se pokazuje jednom od najbitnijih komunikacija Beograda. Linija Sarajevske ulice, Bosanske, te pozicija Zelenog venca
čini prvu liniju neposredno iznad Savskog amfiteatra i zapravo i dan danas u geološkoj karti Beograda predstavlja graničnu liniju klizišta. Pre 1830. godine tu se nalazio liman i luka u koju su manji brodovi dopremali robu najčešće na splavovima koje bi potom rastavili i prodali kao drvenu građu. Matica reke, koja je „produvavala“ liman stalno je potkopavala Savsku padinu dovodeći do stvaranja klizišta Zeleni venac sa barom na mestu današnje pijace. Posebno je interesantan dokument koji je objavio Emilijan Joksimović – Objašnjenje predloga za regulisanje onog dela varoši Beograda što leži u šancu; ispod predloga rešenja tog crteža nalazi se tanko iscrtan crtež turske varoši sa svim elementima orijentalnog otomanskog urbanizma.[3]
I pored očiglednih tehničkih problema Nikola Dobrović je još u postavci na konkursu za Terazijski plato iz 1929. godine uočio prirodnu vezu i naglasio pravac Terazije – Savski amfiteatar. Kosta Strajnić u letopisu matice srpske iz 1929. navodi: U ovom projektu progovorila je umetnička ličnost arhitekta Nikole Dobrovića, koji u jugoslovenskoj arhitekturi započinje epohu, dovodeći nas u direktnu vezu sa stvaralačkim naporima današnje i sutrašnje Evrope“[4]. Iako je konkursnim zadatkom tražena regulacija Terazija Dobrović jasno daje do znanja i pokazuje pun kapacitet lokacije spuštajući ga stepenasto do Karađorđeve ulice – logično sagledavajući celinu a ne samo njen deo, kao logični nastavak ka Savskom amfiteatru. „Značajno je da je, već tada, arhitekta Nikola Dobrović u okviru konkursa predložio stepenasto provođenje terasa nizbrdo do Karađorđeve ulice i njihovo produženje do obale Save. Tek ovaj predlog dao je
kompletnu predsatavu Terazijske terase, povezujući je sa idejom o Terazijskom prodoru“[5]. I nije samo bitna ideja prodora i veze već je suština u logici formiranja prostora i njegovog prirodnog okvira! To je ideja značajnog prodora grada na reku a ne ideja prodora sporedne ulice na reku! To je ideja koja afirmiše grad. Ideja kojoj nije potrebna veštačka kapija kada poseduje prirodnu kapiju koja samo čeka da bude iskorištena! To je ideja zbog koje grad postaje mesto dolaska i ideja koja grad otvara korisnicima a ne ograđuje ga za privilegovane. I to su
velike ideje. Onakve kakve smisle džinovi a uporni mali patuljci ih ruše. Savski amfiteatar jeste takva ideja! Ogromna ideja čija definicija zahteva džinove! Potez i mesto ali u kontekstu grada. Kao takva odgovara gradu ali i grad odgovara njoj u kontekstu

*(Konkursno rešenje Nikole Dobrovića za Terazijski plato 1929. godina)

poimanja prostora kao jedinstvene celine. Celine kojoj treba odrediti referentne elemente. Celina koja stoji u odnosu „na“. Prva inicijacija Savskog amfiteatra u konkursnom radu Nikole Dobrovića nije zaživela. Niti neke posle tog rada a bilo ih je (plašim se da će ih biti još) ali je jedna druga tema „ničim izazvana“ ugledala svetlost dana i otvorila jedan sasvim novi grad. Na terenu leve obale Save, tamo gde su Beograđani sadili povrće, a baš preko puta Terazijskog platoa, između Brankovog i Starog savskog mosta iznikao je po projektu opštinskih arhitekata Milivoja Tričkovića, Rajka Tatića i Đorđa Lukića kompleks Starog sajmišta. Osmišljen kao radijalni koncept, sa centralnim paviljonom – te kulom kao glavnim motivom. Ono što je predstavljalo logiku, akciju u prostoru transponovalo se na reakciju! Kao da je Dobrovićev predlog inicirao formiranje prvog
izdanka Novog Beograda. Ipak, u ranoj urbanističkoj praki u Srbiji izdvaja se nekoliko projekata od velikog značaja od kojih je posebno interesantan za temu Savskog amfiteatra konkursni rad za Generalni urbanistički plan,
(Rudolfo Perco, Ervin Bock, Erwin Ilz, skica za generalni urbanistički plan Beograda 1922. godina)[6]
Beograda koji su izradili Rudolf Perco Ervin Bock i Ervin Ilz pod šifrom Singidunum 1922. godine. Ovaj rad, kao i drugi projekti[7] razvijali su izrazit artistički stav prema gradu ali je rad iz 1922. godine nagovestio izgradnju suprotne obale Save u odnosu na baru „Venecija“ te pretpostavio nekoliko veza putem mostova sa drugom stranom reke.
U svom planu za Beograd Alban Chambon[8] ne tretira drugu obalu uopšte a mesto gde se nalazi bara „Venecija“ postaje železnička stanica.

PRISTUP ZADATKU

Kada se pojavila knjiga Umetničko oblikovanje gradova, Kamila Zitea 1889. godine u Beču celi prvi tiraž bio je vrlo brzo rasprodat. Već posle nekoliko nedelja objavljivanja delo je nestalo a drugo je štampano u potpunosti neizmenjeno već svega nekoliko meseci kasnije te iste godine krajem Juna meseca. Zite u toj knjizi govori o gradu. O odnosima unutar grada, formiranju grada i gradskih jezgara, otvara pitanje umetnosti u okvirima urbanističkog projektovanja. Zite kaže: „Izgradnja gradova ne bi smela biti samo stvar tehnike, nego bi morala biti i stvar umetnosti u najpotpunijem i najvišem smislu“. Nekoliko desetina godina kasnije rodonačelnik „Novog urbanizma“ Leon Krier posvećuje knjigu „Urbani prostor“ Ziteu :“Da izađemo iz knjiga i iz sveta razmišljanja i ideja o gradu, kad on stvarno postoji i kada iz mnogih njegovih prostora vreba duboka senka osame. Grad je tvorevina društva i vremena – prilika je da ga poboljšamo, a nije ni manja dužnost. Umesto usamljenih kuća, umesto zbira, naslućuje se mogućnost da ipak nadvladamo ’nezgrapnu geometriju’“.[9] Dvadeseti vek otvara pitanje urbanizma. A direktno ga postavlja Zite. Nakon toga u okvirima evropskog funkcionalizma i kroz arhitekturu nakon I svetskog rata kreću obnove i veliki urbanistički poduhvati. Weissenhof Siedlung – Stutgart 1927. samo je laboratorija za ispitivanje modela ali sa dubokom pozadinom u belini Maljevičevskih razmišljanja o slici. Od sredine XX veka počinju nove tendencije koje oslobađaju umetnika u arhitektama i urbanistima i mada više na papiru a menje u realnosti javljaju se tendencije ka formiranju Novog Vavilona ili novih urbanih habitata koji u radovima Le Corbizijea oživljavaju jednu ideju kuće kao mašine za stanovanje ali i grada u kući ili kuće u gradu što je predstavljao Marseljski blok. Organski gradovi i tvorevine grupa poput Superstudija i Arhigrama, Arhizoom-a te Metaboličke tvorevine japanskih arhitekata sedamdesetih godina samo su neki od primera želje ljudi koji razmišljaju o gradu da mu daju referentni okvir. Od plemenitog divljaka do
čoveka budućnosti prošlo je skoro tri stotine godina a trka u definisanju forme i dalje traje. i sve su prisutne i dan danas! Gradovi koji se revitaliziraju i vraćaju na obrasce srednjevekovnih gradova ne samo sa željom prezervacije već i sa željom afirmacije takvih prostora do pokušaja da se grad prebaci kroz futurističku ili metafizičku viziju do bliže ili dalje budućnosti. Ove prve tendencije su višestruko važne jer poštuju postavljena ustrojstva i premišljanja o gradu koji kao složeni organizam postoji milenijumima a ovi drugi pristupi okreću koncept grada inicirajući pitanja, žudeći za odgovorima uz potrebu da promene poziciju grada u odnosu na sutra. Verovatno i sa željom da sutra promeni poziciju u odnosu na grad. Pristup razvoju budućih gradova bez obzira na sve promoviše pristup koji ipak čoveka stavlja u centar zbivanja u smislu očuvanja životne sredine, odbacuje sve prisutniji interesni pristup arhitekturi i urbanitetu u okviru koga „Forma sledi profit“ a većina svremene arhitekture postaje produkt ekonomije i politike (u našem slučaju dnevne), verujući u viziju boljeg i zdravijeg okruženja – ekološke principe okruženja. Suštinski u tom pristupu jeste kritika upućena ka politiziranju u okviru tehničkih problema i obratno te se u svrhu toga otvaraju debate i javni uvidi, kritički dijalozi i neguje sloboda izraza. Glavni cilj u tom smislu razvoja grada, u sredinama koje su odavno definisale svoje urbane okvire i trasirale put gradu ali ipak, svesne činjenice da je grad organizam koji raste i diše, jeste borba za razvoj i unapređenje životne sredine u gradovina nasuprot stagnacije problema. Jednom rečju problem je zdravo otvoriti ali ga na kraju i rešiti bez naknadnog zatvaranja kako bi se naizgled problem rešio a on zapravo ostaje bolna rana u tkivu grada, jednom ili više puta secirana. U tom smislu principi i pristupi rešavanju problema bilo gde u svetu pa tako i kod nas trebalo bi da se kreću od ideje ka realizaciju u okvirima utvđenih rokova i samo tako bili bi sigurni da smo blizu rešenja problema.
Mogućih smernica za rešavanje problema ima nekoliko. One se sa jedne strane nalaze u ravnima potrebe, sa druge strane u ravni ekonomskog pristupa problemu ili u ravni društveno potrebnog pa sve do ravnine u kojoj grad postaje pozornica za predstavu života koji kroz njega teče a on postaje marker na mapi sveta. Kao i pojedine četvrti u gradu, ili trgovi u četvrtima tako postaju i gradovi u regionu posebni, različiti, životniji od nekih drugih dok ne zasijaju planetarnim sjajem kao što to čine Njujork, London, Pariz, Rim, Buenos Sajres ili Tokio. Treba imati u vidu ono što Vitgenštajn zove „glorifikacijom arhitekture“ ali nje ne može biti tamo gde „nema čega da se glorifikuje“! U slučaju Savskog amfiteatra to može da upućuje direktno na glorifikaciju života u punom smislu te reči. Primena sens-urbanizma, koga još Dobrović spominje, koji je „iznad stručo zanatskog otaljavanja ili profesorsko-akademskog mudrovanja i rešavanja određenog gradouređivačkog poduhvata.“ može biti jedan od
puteva ka rešavanju ovog problema. Isto tako,
(pogled na Menhetn iz vazduha)

internacionalna praksa ukazuje na potrebu multidisciplinarnosti te u slučaju formiranja velikih gradskih poteza ili rekonstrukcija gradskih jezgara, preferira formiranje multidisciplinarnih timova sastavljenih od stručnjaka različitih profila – od arhitekata, urbanista, sociologa, umetnika i pejzažnih arhitekata pa sve do ekonomista koji imaju jasnu ulogu u timu – da procene ekonomsku isplativost projekta. Imajući u vidu neka od predviđanja vezana za konkretnu lokaciju Savskog platoa koji se proteže na oko 100 hektara skupog građevinskog zemljišta te da bi se nakon uklanjanja postojećih koloseka odmah otvorilo 30-40 hektara cela stvar postaje mnogo jasnija ali samim tim i zahtevnija u smislu analiza.
Grad je amalgam stvari i uticaja. On u sebi sadrži kompleksne odnose protkan strukturama i teksturama. Slažem se sa teoretičarima poput Lockea i Hobbes-a da je gradu potreban nekakav oblik društvenog ugovora kako bi nas sačuvao pred moćnicima. Naslov knjige Branislava Milenkovića – „Arhitektura politika ultra“ u sebi sadrži sudbonosne niti sudbine jednoga grada te poput Parki koje u svojim rukama drže konce života i ako koji kojim slučajem neki pukne prestaje život; tako i gradovi dišu pod ovom stegom moći i uticaja. Opet, urbana forma jeste forma izgrađena na osnovu reda u vremenu i prostoru ali i ograničena istim tim vremenom i prostorom. Pitanje moći ovde je ključno pitanje u okviru koga grad predstavlja cilj po sebi. Nije li grad zaista „Živi organizam“ – „The living city“ kako ga posmatra Rajt? Nije li sa druge strane on „delirična tvorevina“[10] kako je posmatra Koolhas :“ Menhetn je arena terminalnog stanja Zapadne civilizacije“ – da li to želimo za „Balkanski Menhetn“ kako neki nazivaju projekat Savskog amfiteatra i jedno od mogućih rešenja? Koliko njih je zapravo dotaklo nogom Menhetn ili se samo radi o iluziji o jednom prostoru koji jede sve oko sebe a ljudske živote posmatra sa visine od nekoliko stotina metara ispod kao artefakte jednog dana koji prolazi? Da li želimo vrtove „Novog Raja“ na poziciji Savskog amfiteatra? Zastakljene kupole sa mikroklimom i retkim bijkama? Kada razmislim malo bolje voda je u blizini a sadržaj je kompatibilan! Ili želimo Novi grad u okviru „starog grada“ pa pošto već imamo Novi Beograd pa pre njega i jedan „stari“ ovaj grad bi mogli nazvati Beograd u modernosti 2! Ili želimo reminiscenciju na staro gradsko jezgro u kontekstu dodira sa novobeogradskim blokovima te preklopljene matrice koje zapravo jesu amalgam reciprociteta uticaja? Želimo da naš grad komunicira? Bude povezan sa svojom okolinom ali da li to znači da komuniciranje znači utapanje? Ili želimo Beograd koji jeste grad kontradikcija i preklapanja, razlika
(predlog Rejmonda Huda, Menhetn 1950)

ali i razumevanja, konfrontacije ali i p(r)opustljivosti? Grad identiteta čiji fokus danas predstavlja susret dveju reka od kojih više ne želimo i nemamo razloga da bežimo.

STUDIJA PRIMERA

Pored već navedenih projekata Generalnih urbanističkim planovima za Beograd u oblikovanju Savskog amfiteatra posebno mesto zauzimaju konkursni radovi. Prvi međunarodni konkurs raspisan je 1985 godine. U objašnjenju rezultata za prvonagrađeni rad stoji da „rešenje traži i postiže optimalnu integraciju grada i svih njegovih komponenti od Zemuna do zaleđa starog grada“. Postavlja se pitanje takve povezanosti sa dva aspekta. Prvi je funkcionalno oblikovne a drugi psihološke prirode. Prevezivanje reke te pravljenje prodora na mestima sekundarne važnosti za Savski amfiteatar otvara nekoliko pitanja. Na prvom mestu pitanje obuhvata Savskog amfiteatra. Postavlja se pitanje fronta koji formira amfiteatar tj. da li je on definisan mostovima Gazelom sa jedne i Brankovim mostom sa druge strane te kao takav već unapred „otrgnut iz tkiva grada“ ili je on nešto širi pa proplivava ispod mostova koji ga „cepkaju“ na delove? Drugo suštinsko pitanje ove lokacije jesu njeni prodori. I ka Novom Beogradu i sa Novog Beograda ka starom delu grada. Ako posmatramo postojeću urbanu matricu grada shvatićemo da su logični prostori za razvoj ovog dela grada direktno uslovljeni prodorima sa Terazijskog platoa sa jedne strane i Nemanjinom ulicom sa druge. Nemanjina u ovom slučaju samim tim što delom pripada Savskom amfiteatru a Terazijski plato zato što predstavlja logički potez centra grada sa rekom a dalje i sa Novim Beogradom. Rad zanemaruje takvu vrstu veze i prateći snažne poteze od Zemuna kroz Novi Beograd ublažava urbomorfološku matricu usitnjavanjem na levoj obali Save pokušavajući da se „pretopi“ u tkivo starog grada. I pored značajnih analiza orijentacije lokacije, preko analize prostorne strukture te formiranja centra „celog grada“ ostaje nejasna potreba za formiranjem matričnog pristupa kombinovanog sa formama koje grad u svojoj teksturi ne nosi. Ovde se formiraju celine kojima se ništa više ne može dodati ali niti oduzeti!
Druga važna stvar koju ovaj rad pretpostavlja je dislociranje centra grada u novi centar. Mislim da je takva formulacija nešto što otvoreno zadire u suštinu grada. Centar grada postaje vremenom a ne pravi se u trenutku. Svedoci smo, pa i u našim uslovima, velikog broja propalih „centara“ i ono što centar grada čini centrom to je njegov genius loci neuhvatljiv, nemerljiv ali sadržan u svesti korisnika prostora koji ga nasleđuje kao takvog. Formiranje „centra“ moglo bi se razumeti jedino sa aspekta poslovnog centra, ili onoga što amerikanci zovu „down town center“.
Radovi koji nose anketni karakter SANU-a iz 1991 godine, samo nekoliko godina nakon raspisanog konkursa, kao da je bilo potrebno još jednom proveriti i oceniti neke druge, novije radove, zapravo lakše sagledavamo zato što razrešavaju pitanja po njegovim podpitanjima! Svaki od navedenih naslova sa sobom nosi jedno a otvara niz pitanja.

Varoš na vodi nas vraća u vreme kada je liman i postojao na lokaciji sada ga malo kultivišući prebacuje i na drugu obalu po principu „jasno čitljive dvojnosti“ ili dualiteta ili blizanačkog odnosa koji kao takav uspostavlja sigurnu vezu dveju raznorodnih celina. U smislu likovnosti ovaj rad postiže svoj efekat. Slika grada sada ima drugačiju urbomorfološku celinu pomalo izopštenu iz slike grada ali nekako pitku i prijemčivu. Koncept da je slika već veštački menjana i da je treba i dalje menjati može da se posmatra kao omaž na temu Venecije ali svakako ne kao i dobar razlog za menjanje. Opet, razmišljanje o „uvođenju vode gde je nije bilo pre“ sasvim je opravdano a pozivanje na slične primere u svetu – Londonski King’s Cross sasvim opravdano. Ovakva vizija prostora zapravo ide ukorak sa trendom stanovanja na vodi i otvara jako važno pitanje moguće funkcije takvog tretmana lokacije. Sa druge strane, dok god posmatramo Savu kao funkcionalnu barijeru a ne kao prirodnu prepreku nalazimo se u problemu definisanja ekotopa lokacije koji svojom teksturom predstavlja meko tkivo koje teče omeđeno tvrdim obalama. Reka na ovoj poziciji predstavlja zapravo više psihološku nego bilo kakvu drugu barijeru u svestima ljudi kao nešto „preko“. Ono što ostaje nejasno jeste transponiranje tradicionalnih panonskih urbanih sklopova sa idejom oživljavanja urbanizma orijenta i ostaju nejasna međusobna preklapanja takvih „struktura“.
Ekološki pristup – Nova ada Savskog amfiteatra zapravo je poželjna tema na pragu III milenijuma u doba prekomernog zagrevanja i efekta staklene bašte te zaštite životne sredine i povećanja kvaliteta životnog okruženja. Ono što ovaj rad nudi jeste dosta dobra dispozicija postavke problema raznorodnih elemenata u istu ravan – kroz ravnopravan pristup prirodnih elemenata sa jedne i oblika, materijala sa druge strane. Posebno afirmativno za ovaj rad jeste težnja da se formira „ne do kraja definisan prostor“ već „niz postulata kojima će se njegov razvoj odvijati“. Čini mi se da je to vizionarski pristup problematici ovog područja i kao takav izuzetno važan. Ostaviti mogućnosti dalje nadogradnje prostora kako bi se na njemu vremenom nataložili „slojevi“ razmišljanja o mestu predstavlja akt umetnosti oblikovanja prostora i pripada sens-urbanom. Sa druge strane, a imajući u vidu tendencije našeg prostora, taj pristup otvara prostor za špekulaciju i eventualnu devastaciju kroz vreme. Predlog rada da se prostor inicira putem „inicijalnih tačaka“ zapravo se već dokazuje u realnosti formiranjem gradskih prostora u okviru magacinskih prostora pristaništa prema ušću nagoveštavajući formiranje „inicijalnih tačaka“. Ostaje nejasan odnos prema Savskoj ulici koji ovaj rad tretira velikim masivima zelenih površina odvajajući ga od snažne kolske komunikacije. Sa jedne strane postoji potreba da se mesto „veže“ za gradske tokove a sa druge strane ono se odvaja iz osnovnog konteksta. Možda je transparencija zelenog masiva odbrana od negativnog saobraćajnog uticaja sa jedne a delimična otvorenost veza sa duge strane. Posebno afirmativno za ovaj koncept jeste definisanje koncepta rešenja kao „koncept grada integrisanih funkcija“.

Futuristička verzija jeste rad distanciran od svake pragmatičnosti i odmah na početku treba reći da je kao takav zapravo možda više odgovor na temu nego bilo koji drugi rad. Njegova vrednost zapravo leži u činjenici da on teži ka konkretnoj artikulaciji teoretskih postavki koje kasnije transponovane u moguće modele mogu predstavljati pristup u procesu rešavanja problema lokacije. Možda je negacija lokacije jedan od bitnih saznajnih elemenata lokacije pošto otvara pitanje u kontra smeru – a šta ako „osnovna prostorna figura“ generiše budućnost? A šta ako je artificijelnost suđena ovoj lokaciji i ona počinje da negira samu sebe? Koliko god nam se ovakvi radovi ponekad činili udaljeni od teme oni zapravo imaju cilj da temu izvrnu i postave pitanje sa druge strane. Ovaj rad odlaže grad u zaleđu za neko drugo vreme. Ovaj rad otvara pitanje Terazijske terase pošto je ona kao takva u suštinskoj funkciji ovakvog rada. Ovaj rad vrši disperziju funkcija transformišući pojedine objekte u muzeje i multifunkcionalne celine ostavljajući poprilično prostora za budućnost. Ali on zanemaruje činjenicu grada te čisto tehnička pitanja! On ne ostavlja prostor za drugačiju viziju od svoje i kao takav preti gradu da ga razori iz centra.

Formiranje Savskog bulevara pretpostavlja početak izgradnje Savskog amfiteatra pre izmeštanja železničke stanice i mislim da je to istina koju nam je neko krišom došapnuo. Posmatrajući praksu evropskih zemalja i tretmana sličnih problema shvatio sam da suštinski nema problema koga je nemoguće „premostiti“. Pitanje interpretacije takvog „premoštavanja“ sada jeste ravan druge teme ali ne isključuje je kao mogućnost. Ideja o formiranju Savskog bulevara u cilju iniciranja prostorne celine ima svoga opravdanja ali je nejasna njegova linija pružanja. On otvara pitanje formiranja još nekih čvorišta i onako složenog saobraćajnog problema ne samo lokacije već i bliže okoline. U okviru ovog predloga postavlja se i pitanje ukrupnjavanja ili usitnjavanja matrice koja na lokaciji nastaje direktnim spuštanjem ulica upravnih na Savsku ulicu, što iako jeste logičan gest otvara pitanje presecanja i tehničkog rešenja te režima saobraćaja u toj ulici. Sa druge strane, ovaj rad racionalno postavlja pitanje „naših mogućnosti“ te faznosti izgradnje celog poteza što u svakom slučaju predstavlja realnost. Ono što zaokuplja pažnju jeste dominacija saobraćajnih tokova na ovom projektu, vrlo žive „teksture“ rada formiranje ukrštenih komunikacija iznad reke. Posebno bitan aspekt jeste vezivanje lokacije sa Banovim Brdom sa jedne i Kalemegdanom sa druge strane što nas opet dovodi do teme „širine obuhvata“ Savskog amfiteatra.

Blokovska matrica starog dela Beograda ima svoju jasnu definiciju ka Savskoj ulici. Formiranjem mosta koji iz višegradske ulice prelazi ka novobeogradskoj strani u najmanju ruku je upitno iz prostog razloga jačine te komunikacije i profilacije Visegradske ulice. Otvaranje problema jedne takve veze sa sobom vuče čitav niz pitanja vezanih za karakter saobraćaja, načine prevezivanja i sl. Ono što ovaj rad ipak otvara jeste važno pitanje zoniranja lokacije. Lokacija poseduje tri celine. Prva je uz Gazelu, druga je u centralnoj zoni dok treća prirodno pripada železničkoj stanici. Rad vrši distribuciju sadržaja po zonama ali sadržajno takve funkcije ne pripadaju ovim pozicijama. Vreme velikih izlazaka na vodu sa objektima institucija odavno je prošlo te se postavlja pitanje njegove opravdanosti.

Sava city! Beogradski down town! Zar Beograd nema višak poslovnog prostora? Sem ako neko ne razmišlja vizionarski pa u jednom trenutku postavi trend pretvaranja poslovanja u stanovanje! Zašto da ne! Ideja formiranja silikonske doline (jedan deo grada već nosi tu vrlu titulu) zapravo i nije van konteksta onoga čemu teži Novi Beograd – poslovni centar grada. Savski amfiteatar zaista predstavlja logičku poziciju takvog centra ali orijentisan i izgrađen na novobeogradskoj strani grada. Posebno važna stavka ovog rada jeste tretman i revitalizacija zone Karađorđeve ulice i formiranje kontaktne zone sa starim gradskim tkivom. Otvara i pitanje veze sa Terazijskim platoom uz inicijalnu želju za formiranjem celine poput Pariskog La Villet-a ili Londonskih dokova – Docklands.
Prirodno očekivanje jeste i intenzivnije korišćnje obala a važan je i tretman i afirmacija nivoa trga, bloka i ulice u ovom projektu. Komunikacioni sistemi deo su ovog rada i ideja lokalnog saobraćajno sistema u okviru grada deo je vizije poslovnog kampusa kakav je Sillicon valley[11]. Imajući u vidu veličinu lokacije te intenciju preveza dve obale to zvuči kao racionalno rešenje koje bi
(Richard Rodgers – London kakav bi mogao biti)
rasteretilo saobraćaj van lokacije koja bi tako funkcionisala kao nezavisan organizam u gradu. I pored velike koncentracije poslovnih sadržaja ovo rešenje nudi i velike zone rekreacije i kulturnih sadržaja što je u svakom slučaju afirmativno ali ono što ovo rešenje otvara jeste pitanje autonomnosti „grada unutar grada“ te svoje intencije da se „ogradi“ izopšti iz sveta koji teče oko te formira axis mundi u vlastitom središtu.

Ivične zone grada u centralnom, ono makar geometrijskom, centru grada u „postideološkom vremenu, koje zapravo nikada nije takvo, formirane su po principu „autonomne kompozicije“. Koncept „punog“ i „praznog“ podseća na Maljevičevu maksimu „Bog nije zbačen“ i predstavlja inicijaciju prostora. Pitanje „zašto raditi išta konačno“ suštinsko je u ovom radu koji negira ali i uspostavlja odnose. Formiranje „tri magneta“ – tri strukture na lokaciji koje imaju ključnu ulogu u determinisanju prostornog obrasca i donekle „uramljuju sliku“ govori o potrebi učvršćivanja prostora Savskog amfiteatra čak i u konceptima gde ništa nije „čvrsto“ već se fluidno pretače u fluidno – reku ispod. Ova rad naglašava ideju da su najprihvatljivija mesta poprečnog spajanja i prostori najintenzivnijeg sadržaja tako da sadržaj opada od centra ka periferiji samo što ima nekoliko centara koji se tada sustiču tako da formiraju prostor slične amplitude korišćenja. I ovaj rad otvara temu višegradske ulice kao preveza sa drugom obalom ali i kao inicijaciju poprečnih veza.

Inicijalna mesta odbacuju sve klišee u planiranju. Otvaraju alternativnu mrežu opcija za Savski amfiteatar i mislim da predstavljaju pravo osveženje na inicijalnom nivou razmatranja problematike Savskog amfiteatra. Oni postavljaju pitanje inverznog procesa na lokaciji te projektvanja sa ciljem unošenja korekcije u sagledavanje problematike savskog amfiteatra. Tako se formiraju gradovi! Suština je u tome da ovaj koncept prožima sva rešenja i potvrđuje ih i isključuje u isto vreme. Suštinska odrednica i inicijacija ovakvog koncepta jeste Terazijski plato koji sada inicira grad na vodi! Stotinu godina ranije kroz projekte mladog tima opštinskih arhitekata inicirao je Staro sajmište. Trideset godina kasnije tamo je nastao grad! I može da nam se svidi ili ne ali proces jeste istovetan. Ima jasnu logiku i zapravo jedini predstavlja suštinsku sponu između starog i novog grada ali ne kao istrgnuti grad iz konteksta već kao grad koji problem stavlja u kontekst i kaže: Kada ne bude reke grad će biti spojen u jedinstvenu celinu! I posle njega iniciraju se leva i desna obala! Tako se prave gradovi!

Možda najznačajnije razmatranje problema Savskog amfiteatra uradio je prof. Miloš R. Perović sa svojim timom u okviru Urbanističkog zavoda Beograda. Posebno je važan
segment njihovog rada koji se bavi simulacijama prostora i mogućnostima transponovanja urbanih obrazaca unutar raznorodnih matrica.[12] Takav primer „alternativnih modela“ primenjen u praksi nakon detaljnog analiziranja područja Savskog amfiteatra dao je više nego izvanredne rezultate i u svakom slučaju predstavlja dragoceno iskustvo za tretiranje lokacije Savskog amfiteatra. Tretmanima „fokusnih tačaka i romantizirajućih elemenata“ dobija se jedan suštinski isplanirani prostor koji prati logiku grada i naprampostavlja posmatraču vizuelne senzacije prostora pre nego što uspostavlja konkretnije veze u fizičkom smislu. Tako „druga obala“ ostaje gde jeste ali „pripada“ u svesti korisnika prostora jedinstvenom ansamblu u prostoru.

Nadamo se da novi projekti neće doneti „novi grad“ već prostor novog senzibiliteta u okviru gradske matrice koja nosi u sebi reminiscenciju na nekadašnje. Primeri rekonstrukcija Londonskih dokova, Hamburške luke, velike rekonstrukcije Berlina i planirane rekonstrukcije centralne zone Katovica amalgam su stvari i uticaja. Nisu okrenuti ka alijenaciji dela gradskog tkiva od suštine grada već „novo“ smeštaju u konteks postojećeg sa odlikama novog vremena i društveno ekonomskih obrazaca uz primenu novih tehnologija. Takav pristup na nivou urbanističkog projektovanja vezuje i učvršćuje, naprampostavlja ali i propušta prostorne senzacije čineći ih integralnim delovima dva raznorodna grada – starog jezgra i novog grada. Fantastični prizor na ušću dveju reka predstavlja, sa svim neuhvatljivim elementima onoga, što na žalost ili na sreću, ne možemo staviti na skalu ali niti negirati njegovo postojanje – genius loci.

I da ne zaboravim na kraju:
„Da kažemo nešto i o tadanjim kupaćim kostimima koji su bili čitava garderoba: muškarci su imali poprečno štraftaste trikoe zakopčane spreda dugmićima sa kratkim rukavićima na mišićima sa nogavicama često do kolena. Jedino baš sasvim dečurlija imali su gaćice a ako neko nije imao svoje mogao ih je dobiti i na kasi kupatila a za svaki slučaj, da ih posle ne bi odneo pisalo je pozadi krupno crno masnom bojom: UKRADENO IZ KUPATILA VLAJKA DIMITRIJEVIĆA.“
(Aleksandar Deroko, A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom, Beograd 1984. pp. 50)

Srđan Gavrilović dia.
DOMAA - za Klub arhitekata

[1] U pitanju su epidemije u Parizu u XIX veku.
[2] Žan Alfan, vrtlar, inženjer-tehničar sa umetničkom dušom. Njega je Osman postavio za Šefa službe za šetališta i zasade a Alfan je u potpunosti promenio Bulonjsku šumu, Vensensku šumu, Jelisejska polja kao i parkove Monso, Monsuri, Bit-Šomon.
[3] Vidi Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, Plato, Beograd 2000. str. 24
[4] Kosta Strajnić, „Za savremenu arhitekturu“, Letopis matice srpske, 1929. knj. 391. sv.3 str.402
[5] Kosta Karamata i Borivoj Anđelković: „Terazijska terasa i terazijski prostor – o jednoj neostvarenoj ideji, Arhitektura – urbanizam, br. 21/1963, str.43
[6] Izvor: Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, Plato, Beograd 2000. str.28
[7] Projekti za Generalni urbanistički plan Beograda iz 1923. godine
[8] Alban Chambon, Generalni urbanistički plan Beograda iz 1914 godine.
[9] Kamilo Zite, Umetničko oblikovanje gradova, v. “Od usamljenih kuća do grada osame”, Ranko Radović, str. 15
[10] Rem Koolhas, Delirious New York,
[11] Silikonska dolina
[12] Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, str. 89-146
[13] Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, str. 188