Arhitektura „+“
U susret 29. Salonu Arhitekture u Beogradu – arhitektura regiona
Godine 1934. Perisko i Marćelo Nicolli projektuju svoju čuvenu izložbenu dvoranu Medaglia d’Oro za italijansku aeronautičku izložbu u Milanu. Lavirint belih drvenih rešetkastih konstrukcija, izdignutih iznad poda u koje su bile postavljene slike i fotografije izložbenih eksponata stvarale su utisak da eksponati lebde u prostoru kao da se približavaju ili udaljavaju od posmatrača determinišući perspektivu smenjivanjem veličine eksponata u okvirima viseće konstrukcije postavljene u izložbenu dvoranu. Ta konstrukcija uvela je nove standarde u projektovanje izložbenog prostora.
U susret 29. Salonu Arhitekture u Beogradu – arhitektura regiona
Godine 1934. Perisko i Marćelo Nicolli projektuju svoju čuvenu izložbenu dvoranu Medaglia d’Oro za italijansku aeronautičku izložbu u Milanu. Lavirint belih drvenih rešetkastih konstrukcija, izdignutih iznad poda u koje su bile postavljene slike i fotografije izložbenih eksponata stvarale su utisak da eksponati lebde u prostoru kao da se približavaju ili udaljavaju od posmatrača determinišući perspektivu smenjivanjem veličine eksponata u okvirima viseće konstrukcije postavljene u izložbenu dvoranu. Ta konstrukcija uvela je nove standarde u projektovanje izložbenog prostora.
Arhitektura danas ima veliku ulogu u procesu oblikovanja prostora ali sa druge strane sama ne može u potpunosti da utiče na brojne procese koji determinišu prostor. Postavlja se pitanje koliko je ona u stanju da utiče na složene društvene, kulturne, političke procese. Već dogmatična konstanta „Arhitektura politika ultra“[1] u samom svom naslovu nosi poruku i sadrži u sebi čitav spektar takvih „uticaja“, od nivoa odlučivanja do nivoa determinisanja arhitekture sa uvek samo određenom dozom „transparencije“. I na kraju postavlja se pitanje da li prostor formulišu samo i jedino „prostorne politike“ ili tu moć ima i pojedinac sa vlastitom inventivnošću.
Posebno bitan element takvog procesa „trans – formacije“ ili uobličavanja arhitekture, njene dijastaze i ponovne sinteze, uveliko zavisi i od kulturološkog obrasca kao i od mogućnosti „elastičnosti“ sredine da u vlastitim okvirima izvrši potrebnu imploziju. Proces se, sa druge strane, ne očekuje samo na teoretskom ili idejnom nivou, u okvirima predviđenih faza procesa projektovanja, već i na praktičnom nivou, kroz realizacije ideja i njihovom transponovanju u realnom prostoru. Ideje više ne meandriraju samo u tokovima svesti arhitekata već postaju artefakti jednog procesa razmišljanja otelotvorenog u realnom vremenu. Tako dolazimo i do sintagme da arhitektura nije samo igra lepih linija na papiru uz opasku da arhitektura može biti i to ali u rukama veštog projektanta!
U kontekstu takvog načina razmišljanja javlja se i potreba za identifikacijom „vrednosti“, često višestruko kodiranih, u uslovima savremenog poimanja prostora a jedina mogućnost za definisanje takvih vrednosti jeste arhitektonska kritika koja ima za cilj da uspostavi sistem i da „razdvoji dobro od lošeg“[2]. Arhitektura tako, s obzirom da je višestruko kodirana, zahteva analizu raznorodnih elemenata i nivoa od tehnoloških, političkih, ekoloških, kulturnih, društvenih do onih čisto tehničkih koji arhitekturu jasno odvajaju od slikarstva ili drugih umetnosti koje nemaju takvu predikciju ispunjavanja isključivo tehničkih zahteva. Pitanje kodifikacije i identifikacije dobrog u odnosu na loše, prihvatljivog u odnosu na neprihvatljivo, čitkog u odnosu na nečitko (da ne kažemo nepismeno) i na kraju kritika kao konstanta, koja bi bila kontinualno prisutna u svetu arhitekture, elementi su i pitanje „kulturne vitalnosti“ sredine, koja prolazi kroz tranziciju, ili njene zrelosti i u kulturološkom a ne samo u političkom smislu.
U kontekstu poimanja arhitekture postavlja se i pitanje njenog „naprampostavljanja“[3] ali ne samo u odnosu na konteks – okruženje već i na posmatrača – korisnika, konzumenta prostora, jednom rečju šireg auditorijuma koji na taj način učestvuje u oblikovanju prostora ali u isto vreme ima ulogu aktivnog a ne isključivo pasivnog učesnika u njegovom formiranju. U jednom okruženju kakvo je gradsko konzumenti arhitekture su svi! Od „običnih“ prolaznika do „neobičnih“ artista ili „edukovanih poznavalaca“. Arhitektura, u svom procesu nastajanja, kod nas ipak ostaje „zatvorena“ u salonima obraćajući se isključivo stručnoj javnosti ili pak malom broju ljubitelja umetnosti, arhitekture, dizajna, istoričarima arhitekture ili tek ponekom teoretičaru koji predstavljaja pravu retkost u našem okruženju pošto proučavanje i istraživanje teorije iako je „nužno da bi se omogućio dalji razvoj arhitektonske misli nije neposredno pristupačno“[4]. Tek na posletku, kada arhitektura izađe na „mesto zbivanja“, in situ, postaje predmet kritike i komentara najčešće neupućenih krugova. Ako pođemo od stava Allana Temka[5] da je „aktivistička kritika bazirana na ideji da arhitektura utiče na svakoga onda sa tog aspekta treba da bude i dostupna i „lako čitljiva“ svima“. Ali isto tako treba imati u vidu da je baš na odgovornoj kritici da edukuje javnost kako bi razumela arhitekturu tj. kompletno delo, koje kao takvo na kraju može biti i kodifikovano.
Posebno bitan element takvog procesa „trans – formacije“ ili uobličavanja arhitekture, njene dijastaze i ponovne sinteze, uveliko zavisi i od kulturološkog obrasca kao i od mogućnosti „elastičnosti“ sredine da u vlastitim okvirima izvrši potrebnu imploziju. Proces se, sa druge strane, ne očekuje samo na teoretskom ili idejnom nivou, u okvirima predviđenih faza procesa projektovanja, već i na praktičnom nivou, kroz realizacije ideja i njihovom transponovanju u realnom prostoru. Ideje više ne meandriraju samo u tokovima svesti arhitekata već postaju artefakti jednog procesa razmišljanja otelotvorenog u realnom vremenu. Tako dolazimo i do sintagme da arhitektura nije samo igra lepih linija na papiru uz opasku da arhitektura može biti i to ali u rukama veštog projektanta!
U kontekstu takvog načina razmišljanja javlja se i potreba za identifikacijom „vrednosti“, često višestruko kodiranih, u uslovima savremenog poimanja prostora a jedina mogućnost za definisanje takvih vrednosti jeste arhitektonska kritika koja ima za cilj da uspostavi sistem i da „razdvoji dobro od lošeg“[2]. Arhitektura tako, s obzirom da je višestruko kodirana, zahteva analizu raznorodnih elemenata i nivoa od tehnoloških, političkih, ekoloških, kulturnih, društvenih do onih čisto tehničkih koji arhitekturu jasno odvajaju od slikarstva ili drugih umetnosti koje nemaju takvu predikciju ispunjavanja isključivo tehničkih zahteva. Pitanje kodifikacije i identifikacije dobrog u odnosu na loše, prihvatljivog u odnosu na neprihvatljivo, čitkog u odnosu na nečitko (da ne kažemo nepismeno) i na kraju kritika kao konstanta, koja bi bila kontinualno prisutna u svetu arhitekture, elementi su i pitanje „kulturne vitalnosti“ sredine, koja prolazi kroz tranziciju, ili njene zrelosti i u kulturološkom a ne samo u političkom smislu.
U kontekstu poimanja arhitekture postavlja se i pitanje njenog „naprampostavljanja“[3] ali ne samo u odnosu na konteks – okruženje već i na posmatrača – korisnika, konzumenta prostora, jednom rečju šireg auditorijuma koji na taj način učestvuje u oblikovanju prostora ali u isto vreme ima ulogu aktivnog a ne isključivo pasivnog učesnika u njegovom formiranju. U jednom okruženju kakvo je gradsko konzumenti arhitekture su svi! Od „običnih“ prolaznika do „neobičnih“ artista ili „edukovanih poznavalaca“. Arhitektura, u svom procesu nastajanja, kod nas ipak ostaje „zatvorena“ u salonima obraćajući se isključivo stručnoj javnosti ili pak malom broju ljubitelja umetnosti, arhitekture, dizajna, istoričarima arhitekture ili tek ponekom teoretičaru koji predstavljaja pravu retkost u našem okruženju pošto proučavanje i istraživanje teorije iako je „nužno da bi se omogućio dalji razvoj arhitektonske misli nije neposredno pristupačno“[4]. Tek na posletku, kada arhitektura izađe na „mesto zbivanja“, in situ, postaje predmet kritike i komentara najčešće neupućenih krugova. Ako pođemo od stava Allana Temka[5] da je „aktivistička kritika bazirana na ideji da arhitektura utiče na svakoga onda sa tog aspekta treba da bude i dostupna i „lako čitljiva“ svima“. Ali isto tako treba imati u vidu da je baš na odgovornoj kritici da edukuje javnost kako bi razumela arhitekturu tj. kompletno delo, koje kao takvo na kraju može biti i kodifikovano.
Salon arhitekture u Zagrebu (19.10.–19.11.2006.) sasvim jasno arhitekturu „naporampostavlja“ posmatraču i prikazuje je baš onako kako joj i priliči – u njenom prirodnom okruženju – u okviru konteksta postojećeg.
Treba odmah na početku reći da je selektor salona Manuel Gausa[6] (Španija) odradio dobar posao! Prvenstveno se to odnosi na izboru projekata koji su reprezent postojećih trendova hrvatske arhitektonske scene. Ali zagrebački salon se ne bavi samo „trendom“ već i „konstantom“ u kontekstu regionalno kodifikovanog, nagoveštavajući da arhitektura jeste i etnologija. Isto tako u likovnom postavu salona[7], sasvim sigurno je napravljen iskorak u smislu pozicioniranja arhitekture, njenog eksponiranja i smeštanja izložbe u „kontekst van originalnog konteksta“ ali svakako na mesto koje arhitekturi pripada – radovi su visko gore rastegnuti između elemenata čelične strukture koja meandrira, poput misaonog procesa, parče su neba nad trgom Bana Jelačića. Struktura je tu da vodi posmatrača kroz prostor trga (najstarija lekcija modernog koncepta formiranja tekućeg prostora sa početka XX veka u kome Mies postavlja prostor kao „arhitekturu analogija u kome čiste forme simbolički predstavljaju sasvim druge vrednosti“[8]). To je koncept bez ideje „uzvišenog“ i „lepog“, čije definicije nam Kant[9] ostavlja u nasleđe, već sa idejom čiste arhitektonske misli u formi tekućeg prostora koji komunicira sa okruženjem, pri čemu ova privremena instalacija ne sprečava vizure ka pijaci „Dolac“ ili pogled na zagrebačku Katedralu, na bežeći od ljudi koji čekaju tramvaj podno „izložbenog prostora“ ili ljudi koji prodaju cveće odmah ispod prostorija Društva arhitekata Zagreba. Arhitektura je u ovom slučaju „pomogla arhitekturi“ da sama sebe afirmiše, sama sebi postane eksponat a ja sam, obilazeći 41. Salon arhitekture u Zagrebu imao na umu rečenicu koji je izrekao jedan stariji kolega arhitekta koji je ’60 tih ugledavši Gugenhajmov muzej u New Yorku F.L. Rajta rekao – „Kako se nisam ranije setio!“
Zagrebački salon arhitekture otvara pitanja „urbanog okruženja u uslovima globalne ekonomije“ – procesa koji je u svetu odavno započet. Razmatra „Grad“ i njegove nove obrasce sa aspekata re-definicije, re-fundacije, re-informacije kao i formiranje potrebe “„n-dimenzionalnih“ kriterijuma koji mogu kombinovati i prihvatiti različite upotrebne nivoe, programiranje i aktivnosti novih struktura koje bi predstavljale globalnu smešu programa i tipova (...)“[10] Salon razmatra razvojne tokove „Objekata“ i „transponovanje prostora“, prelazak ideje pozicije na dis-poziciju, jednom rečju, arhitekturu kao amalgam stvari, uticaja i zahteva uvažavajući „forme koje su čiste zato što su pročišćene“. Posmatra objekte kao „funkcionalne mehanizme“. Razmatra ideju „infra i mega strukture“, „novih topografija“ u okvirima starih tipologija okrećući arhitekturu pejažu otvarajući pitanje „konteksta van konteksta“ ili euklidovske šupljine koja de-facto postoji transponovana kroz pojavnosti reljefa i determinisana je izohipsama prostora vraćajući arhitekturu na suštinu „bitka“ – porodičnu kuću kao graditeljski manifest. Na kraju govori o „čulnom“ kao „reaktiviranoj memoriji (uspomeni)“. „Senzualna atmosfera“ deo je tog i takvog poimanja likvidnog prostora i autor salona nas tako vraća na pitanje genius-loci-a, neuhvatljivog i „nemerljivog“ obrasca prostora i mesta. Svoju ulogu u celom konceptu imaju i „taktilnost“ , „likvidnost“, „regionalnost“ kao osobenosti i karakteristike okruženja. Teme su Jadran i Mediteran, klima i sunce, prostori društvenog standarda te administrativne celine. Raspravlja se o tokovima i mogućim pravcima razvoja ali se definiše i prethodno, ono što je deo istorijskog konteksta - rekonstrukcija i revitalizacija graditeljskog nasleđa. Poštovanje tradicije ali i njena negacija. Prisutni su „dekompozicija“, „dematerijalizacija“. Svi upakovani u okvir strukture koja lebdi nad gradskim forumom.
Poruka zagrebačkog salona arhitekture je višestruka. Tako prezentovana arhitektura postaje „odgovornija“. Tako prezentovana arhitektura postaje „izložena“. Tako prezentovana arhitektura postaje „naprampostavljena“ i na posletku ona postaje „kritikovana“. Možda je ovo poslednje i presudno. Možda je to nevidljiva granica neizrecivog ali nadam se ne i odlučujućeg u našem slučaju. Darwinovska formula kako „nije svest ljudska ona koja određuje ljudska društvena stanja, nego obratno, ljudsko društveno stanje određuje ljudsku svest“ može biti odgovor na postojeće stanje stvari.
Arhitektura je živa materija. I kao proces i kao realizacija. Arhitektura je dvostruko kodirana. Deo je konteksta ali često se okreće i ka negaciji okruženja. Arhitektura može da da odgovore ali može da postavi i pitanja ili predstavlja samo „deo odgovora na postojeće stanje stvari“. Teško da kao armirano betonska struktura može biti „privremeno rešenje“ ali smo mi svedoci i takvih obrta u našoj realnosti. Arhitektura kritikuje ali isto tako je i podložna kritici, dobro je kada je kritika konstruktivna. Arhitektura je deo prostora ali je i prostor u svojoj definiciji arhitektura. Salon arhitekture u Zagrebu okreće se ka ovim konstantama nagoveštavajući određenu vitalnost sredine i njenu spremnost, a može se pre reći i opredeljenost, ka „dobroj arhitekturi“ podložnoj kritici koja i ima za primarni cilj da razdvoji dobro od lošeg i objasni arhitekturu „običnom“ i „neobičnom“ posmatraču.
NAPOMENE:
[1] “Arhitektura politika ultra“, naslov knjige dr Aleksandra Milenkovića
[2] Ada Louis Huxtable – Arhitektonski kritičar New York Times-a od 1959 godine i rodonačelnik arh. kritike u SAD.
[3] Robert Venturi: „Složenosti i protivrečnosti u arhitekturi“, Naprampostavljena protivrečenost, pp. 114, GK Beograd, 1989
[4] Nikola Dobrović: “Savremena Arhitektura 3 – Sledbenici”, pp. 235, Beograd, 1962
[5] Allan Temko – Arhitektonsko kritičar, San Francisco Hronicle
[6] Asistenti selektora: Krunoslav Ivanišin, Zdravko Krasić, Dinka pavelić, uredništvo časopisa „Čovjek i prostor“ Udruženja hrvatskih arhitekata.
[7] Koncept: Manuel Gausa, Darko Fritz, Likovnu postavka: Darko Fritz, Konstrukcija: STARBAG, Franc Brezovec, Zagreb
[8] Čarls Dženks – “Moderni pokreti u arhitekturi”, pp. 115, GK Beograd, 1990
[9] Emanuel Kant, „O lepom i uzvišenom“ pp. 18, Bonart, 2002 – „Uzvišeno mora uvek biti veliko, a lepo može biti i malo. Uzvišeno mora biti jednostavno, lepo može biti ukrašeno i nakićeno“
[10] Manuel Gausa – Katalog 41. Salona arhitekture u Zagrebu, Uvod – „Hrvatska kao laboratorij promejen(a)e – Između istraživanja i samopotvrde.
[1] “Arhitektura politika ultra“, naslov knjige dr Aleksandra Milenkovića
[2] Ada Louis Huxtable – Arhitektonski kritičar New York Times-a od 1959 godine i rodonačelnik arh. kritike u SAD.
[3] Robert Venturi: „Složenosti i protivrečnosti u arhitekturi“, Naprampostavljena protivrečenost, pp. 114, GK Beograd, 1989
[4] Nikola Dobrović: “Savremena Arhitektura 3 – Sledbenici”, pp. 235, Beograd, 1962
[5] Allan Temko – Arhitektonsko kritičar, San Francisco Hronicle
[6] Asistenti selektora: Krunoslav Ivanišin, Zdravko Krasić, Dinka pavelić, uredništvo časopisa „Čovjek i prostor“ Udruženja hrvatskih arhitekata.
[7] Koncept: Manuel Gausa, Darko Fritz, Likovnu postavka: Darko Fritz, Konstrukcija: STARBAG, Franc Brezovec, Zagreb
[8] Čarls Dženks – “Moderni pokreti u arhitekturi”, pp. 115, GK Beograd, 1990
[9] Emanuel Kant, „O lepom i uzvišenom“ pp. 18, Bonart, 2002 – „Uzvišeno mora uvek biti veliko, a lepo može biti i malo. Uzvišeno mora biti jednostavno, lepo može biti ukrašeno i nakićeno“
[10] Manuel Gausa – Katalog 41. Salona arhitekture u Zagrebu, Uvod – „Hrvatska kao laboratorij promejen(a)e – Između istraživanja i samopotvrde.
Zabranjeno je objavljivanje ili kopiranje bilo kojeg dela teksta bez odobrenja autora!
No comments:
Post a Comment