Arhitektura u procesu globalizacije-
Generički grad nema granicu. On nema formu. On je amorfan u onom obliku i smislu koliko sami možemo da ga zamislimo amorfnim. On jeste živa struktura ili tekstura utkana u strukturu na kojoj se nalazi i iz koje „crpi“ sokove života. Ljudi u tom gradu jesu slobodni u onom stepenu i na način na koji samo postavljaju pitanje i uslov slobode. Ako je sloboda mogućnost komunikacije onda su svi slobodni a ako je sloboda mogućnost šopinga onda je ona određena nizom uslovnih refleksa sredine koju čini takav grad. Dispozicija svega onoga što čini takav grad savršeno je logična - prati „trendove“ i „parametre“. Grad generisan na ovaj način jeste grad koji je „ostao“ bez istorije ili je „postao“ bez istorije baš kao što i funkcije u tom gradu vode ljudi bez prethodnih iskustava pošto ona nisu na ovakvom mestu - gradu „navike” i potrebe - savršene logike diktirane procesom pažljivog proračunavanja, potrebna.
Za ovakav grad zahteva se tolerancija u ravni potrebe. Središte tog grada konstantno se održava i razvija, ono se gradi ali i paradoksalno širi od periferije ka centru sa sumnjivim prostornim ili oblikovnim obrascima dok u njemu još uvek velike površine pripadaju suburbanim funkcijama koje kao recidiv prošlosti opstaju. U njegovom centru najskuplja je zemlja ali i to je paradoks pošto svi teže da žive što više od zemlje, na gornjim spratovima gde je pogled vredniji, neobično je stoga da je u takvom gradu najskuplji vazduh a visoke zgrade planiraju podalje od prirodnog centra. Ulica nestaje u takvom gradu. Trg se formira u pauzama između komunikacije i šopinga. Paradoks je da najstariji deo grada – ako je nešto istorije ili slučajnih slojeva ostalo u njemu, mora postati najmoderniji. Posao je rezervisan za mesto stanovanja a stanovanje je „mehur u Modernosti 2“.
Tako se stambeni prostori pretvaraju u poslovne a poslovanje postaje stanovanje. Loftovi su kondominijumi građana takvog grada u kome je opsesija za brzinom u komunikaciji veća od egzistenc minimuma. Tako, naviknuti na definiciju egzistenc minimuma prisvajamo činjenično stanje kao egzistenc optimum u uslovima u okviru kojih pod „optimalnim“ smatramo ono što po logici stvari pripada. Komunikacije su svuda po površini. Umetnost je periferna delatnost koja je sa platna prešla na bilborde a sa bilborda na ekrane koji su zapravo fasade grada pošto u njemu treba prodati svaki santimetar ( Ne vraćamo li se na Aaltovu tvrdnju da je njegov modul 1 cm?). Grafizam u takvom gradu ne veliča arhitekturu iako ga arhitektura “nosi” kao najsigurnije mesto za kačenje robne marke koja se nalazi u vodoneprpustivoj kutiji bravarske preciznosti i prostor svodi na čist mašinski detalj. I ovde su odstupanja minimalna a spojnice naglašene kao vertikalne ili horizontalne te tako propuštene proplivavaju duž kuće naglašavajući karakter arhitekture bez arhitektoničnosti. Arhitektura tako postaje brava savršene preciznosti fasadera a efekte postiže dejstvom pažljivo uklopljenih spojnica bez ikakve igre oblika na svetlosti ili se odlazi u sasvim drugu krajnost razgrađivanjem prostora nizovima izlomljenih, ispresecanih kubusa, formiranje amorfnih organičnih struktura te se sa pravom postavlja pitanje kako verovati takvoj arhitekturi sa toliko „krivina“! Da li je ostalo išta od želje da se posmatrači okruže „mirnom jasnoćom“ suprotnom od napadnog „genija“ stvaraoca.
Za ovakav grad zahteva se tolerancija u ravni potrebe. Središte tog grada konstantno se održava i razvija, ono se gradi ali i paradoksalno širi od periferije ka centru sa sumnjivim prostornim ili oblikovnim obrascima dok u njemu još uvek velike površine pripadaju suburbanim funkcijama koje kao recidiv prošlosti opstaju. U njegovom centru najskuplja je zemlja ali i to je paradoks pošto svi teže da žive što više od zemlje, na gornjim spratovima gde je pogled vredniji, neobično je stoga da je u takvom gradu najskuplji vazduh a visoke zgrade planiraju podalje od prirodnog centra. Ulica nestaje u takvom gradu. Trg se formira u pauzama između komunikacije i šopinga. Paradoks je da najstariji deo grada – ako je nešto istorije ili slučajnih slojeva ostalo u njemu, mora postati najmoderniji. Posao je rezervisan za mesto stanovanja a stanovanje je „mehur u Modernosti 2“.
Tako se stambeni prostori pretvaraju u poslovne a poslovanje postaje stanovanje. Loftovi su kondominijumi građana takvog grada u kome je opsesija za brzinom u komunikaciji veća od egzistenc minimuma. Tako, naviknuti na definiciju egzistenc minimuma prisvajamo činjenično stanje kao egzistenc optimum u uslovima u okviru kojih pod „optimalnim“ smatramo ono što po logici stvari pripada. Komunikacije su svuda po površini. Umetnost je periferna delatnost koja je sa platna prešla na bilborde a sa bilborda na ekrane koji su zapravo fasade grada pošto u njemu treba prodati svaki santimetar ( Ne vraćamo li se na Aaltovu tvrdnju da je njegov modul 1 cm?). Grafizam u takvom gradu ne veliča arhitekturu iako ga arhitektura “nosi” kao najsigurnije mesto za kačenje robne marke koja se nalazi u vodoneprpustivoj kutiji bravarske preciznosti i prostor svodi na čist mašinski detalj. I ovde su odstupanja minimalna a spojnice naglašene kao vertikalne ili horizontalne te tako propuštene proplivavaju duž kuće naglašavajući karakter arhitekture bez arhitektoničnosti. Arhitektura tako postaje brava savršene preciznosti fasadera a efekte postiže dejstvom pažljivo uklopljenih spojnica bez ikakve igre oblika na svetlosti ili se odlazi u sasvim drugu krajnost razgrađivanjem prostora nizovima izlomljenih, ispresecanih kubusa, formiranje amorfnih organičnih struktura te se sa pravom postavlja pitanje kako verovati takvoj arhitekturi sa toliko „krivina“! Da li je ostalo išta od želje da se posmatrači okruže „mirnom jasnoćom“ suprotnom od napadnog „genija“ stvaraoca. 
Zabrinjavajuća euklidovska šupljina presavija prostor rastačući ga do čiste bespredmetnosti u Modernosti 2. Univerzalizacija elemenata sistema uvodi nas u gubitak singularnosti te svaka kultura koja gubi tu vezu sa singularitetom umire – podvlači Bodrijar. Arhitektonski grafizam sistema upućuje na izračunjivost sistema u svakom smislu, bez straha od posebnosti, pošto, ako je posebno, tada je izopšteno. Ako je crveno tada je neprihvatljivo. Ako je krivo tada je promiskuitetno a ako je belo tada je “passe” – moderno.
Zato se krećemo kroz Modernost 2, sa željom univerzalnosti držeći visoko gore transparent – “tako možemo i mi” uz zaboravnost da tako rade i svi ostali! Možda se vezujemo za činjenicu da je samo ponavljanje znaka faktički tačno predstavljanje označenog? Možda to radimo nesvesno ali svakako plutamo u mehuru u Modernosti 2 kao ničim izazvan slučaj. Možda i čekamo da vidimo šta će se desiti sa našim mehurom? U ostalom on i nije “naš” tako da i nije bitno. Važno je držati ga se! Ne posustati u podražavanju obrasca! Makar on pukao! Makar to bilo i po cenu arhitekture!
Srdjan Gavrilović, DOMAA
(tekst objavljen u casopisu "ARHITEKTURA", Januar 2008)
