IZLOŽBA 333
(prof. Aleksandar Radojević)
Na moju veliku čast pozvan sam od strane prof. Aleksandra Radojevica da govorim na otvaranju njegove izložbe u ArtCentru u Čumićevom sokačetu.. Tekst koji sledi je tekst koji sam povodom te izložbe napisao i koji bi trebalo da bude objavljen u časopisu "Arhitektura".
Kažu da
se velike stvari dešavaju na malim mestima. Na onima, na kojima ih i ne
očekuješ. Važne stvari, velike ideje i ozbiljni projekti, često su iz sebe
imali skromna mesta nastanka - sobe, garaže, stanove, kutke. U jednom takvom
kutku u galeriji Art Centar u Čumićevom sokačetu na prvom spratu, sada već
pomalo zaboravljenog tržnog centra, čiji deo su „oteli“ umetnici i dizajneri,
desila se ovih dana jako velika stvar! Otvorena je izložba radova profesora Arhitektonskog
fakulteta u Beogradu a kasnije i fakulteta u Podgorici i Banja Luci, arhitekte
Aleksandra Radojevića.
Voleo bih
da je ovo bila 333-a arhitektonska izložba! Znam da je to iluzija i prevelika
lična želja pa sam poželeo odmah na otvaranju da se onda dese još najmanje 333!
Nisam skroman! Zašto bih i bio? Radi se o arhitekturi. O poslu, kome čovek
posveti svoj život a ona postane deo svačijeg života. Ili je koristimo i
stanujemo u njoj, pa je hvalimo, kudimo i predlažemo da bi bilo bolje da... Ili
je posmatramo kako statira na ulicama naših gradova, u svojim prostorno
formalnim prikazima, modelirana, determinisana, dekonstruisana, postmoderirana
ili modernistički utkana u tkiva naših gradova, sa
kojima raste, sazreva, menja se, pre svega dajući im dušu. Ima li duše u
arhitekturi? Ima li daha u njoj, koja stoji na vetrometinama vremena i
predstavlja dugačke nizive i koridore životima, koji se odvijaju između njenih
frontova i pročelja? Ima li duha u arhitektonskom stvaralaštvu prepunom ideja i
uzleta, onakvih koji nas vuku na gore, u stalnom traganju za „istinom“ mesta na
kome gradimo? Ima li arhitekata koji smeju da zatraže 333 izložbi arhitekture,
u koju veruju i, za koju misle da jeste bitna u kulturološkom smislu za jedno
društvo, jedan grad, jednog čoveka, pa na kraju i posmatrača koji je nemo
posmatra? Svakako da ima. I grupa takvih ljudi je posetila galeriju Art Centra
u vreme otvaranja izložbe i prisustvovala času arhitekture ali ne zbog
činjenice da izlaže jedan profesor, već zbog činjenice, da je delo jednog
čoveka ostavilo dubokog i važnog traga u vremenu i prostoru, na način koji se
sve ređe vidi na arhitektonskoj sceni – bez želje da se ljudi okruže sopstvenom
genijalnošću već da im se pruži mirna jasnoća. To je ono, što pored
fantastičnog opusa, kojeg profesor Aleksandar Radojević iza sebe ima,
predstavlja srž izložbe.
Na
izložbi su predstavljeni panoi radova koji pokrivaju celokupnu karijeru
profesora Radojevića i njegovu dugogodišnju saradnju sa profesorom Zoranom
Petrovićem. Tu se nalaze projekti Doma kulture u Novoj Varoši, koji je u domenu
stare Jugoslavije predstavljao jedan od najznačajnijih domova u državi,
izuzetne akustike i domova koji je u tu sredinu doveo prvu predstavu „Kose“
Mire Trailović, odmah posle beogradske premijere! Dom kulture koji je
zahvaljujući svojoj akusticu ugostio svojevremeno Prašku filharmoniju i koji je
reprizirao celokupan repertoar Pulskog filmskog festivala dugi niz godina. Dom
kulture u Novoj Varoši projektovan je po principima po kojima su rađeni
ozbiljni objekti širom sveta i Evrope a projektant je u njemu predvideo
prirodne materijale, nabavljane u kraju gde je objekat nastao, na razmeđi
Zlatibora i Zlatara, na putu za manastir Mileševa. Tu su i projekti rekonstrukcije
Doma Prosvete – izdavačkog preduzeća u Kragujevcu, koji temu knjige postavlja u
sasvim drugačiju ravan ispred kupaca, autobuske stanice u Vršcu, stambenog
kompleksa „Terazije“ u Užicu koji svojom likovnošću otvara prve teme bliskog
susedstva po meri grada, ne narušavajući svojim konturama ritam ulice. Tu su
izloženi i projekti muzejskih postavki ,u okviru muzeja vazduhoplovstva u
Beogradu koji predstavlja jednu od najznačajnijih muzeoloških postavki na tlu
stare SFRJ i po svom fondu i načinu izlaganja, zatim projekat kuće u selu Dević
na Goliji, koji iako nije zaživeo, predstavlja odličan primer kako treba
graditi u odnosu na okruženje i kako se kuća uklapa, prirodno stapa sa terenom.
Posebno je interesantno da se i „male
teme“ u radu profesora Radojevića, postavljaju kao veliki reperi u arhitekturi
ovog prostora. Porodična kuća „ognjište“ predstavlja odličan primer moderne
interpretacije i moguće multiplikacije objekta, koji u svojoj reminiscenciji
sadrži tradicionalno ognjište kao osnovni motiv. Dom kulture u Ivanjici,
poslovni centar u Leskovcu, rekonstrukcija oficirskog doma u Beogradu arhitekte
Jovana Ilkića, rekonstrukcije objekata i gradskih kuća, muzeja Vojvode Živojina
Mišića u Struganiku, gradske kuće Bore Dimitrijevića Piksle, depandans Narodnog
muzeja u Leskovcu i mnogih drugih, pokazatelj su neprekinute aktivnosti
profesora Radojevića, koji se uz pedagoški, bavi i projektantskim radom te podjednako
uspešno zaokružuje obe celine.
Poseban
segment čine noviji projekti gde se ističu rekonstrukcija crkve sv. Pavla u
Kotoru sa arhitektom Nikodinom Žižićem, Duhovnog centra na Zlatiboru, koji radi
sa profesorom Borivojem Anđelkovićem, te objekat državnog protokola , muzičkog
centra i kinoteke u Podgorici, sa arhitektama Nikodinom Žižićem i Goranom
Radovićem. U okviru svog bogatog opusa, profesor Radojević ,kroz matični
predmet na kome je predavao arhitektonsko crtanje, predstavlja i svoje crteže
nastale u Španiji u Ovijedu, na Svetoj gori i nastavlja tradiciju najboljih
crtača arhitekata ovih prostora, koji ni u jednom segmentu svog bavljenja
strukom ne zaboravljaju osnovu a to je upravo CRTEŽ i konstantno ga neguju!
Malo je
arhitektonskih izložbi u Beogradu. Još je manje ovako sveobuhvatnih izložbi
koje zaokružuju stvaralaštvo jednog arhitekte. Ne računajući godišnju manifestaciju Salona
arhitekture, koja predstavlja omaž stvaralaštvu arhitekata u prethodnom
periodu, BINU koja se kao već ustaljena
manifestacija, ozbiljno bavi arhitektonskim temama, pokrivajući ih vrlo
kvalitetnim predavanjima, tribinama, prezentacijama. Monografske izložbe gotovo
i da ne postoje(!)ili, ako se dogode, zauzmu mesto u nekom kutku, baš kao što
je Art Centar i budu izložba br. 333.
Da li je
to, opet, samo pitanje čistog slučaja ili se stvari same tako poslože, ukažu na
postojanje nečeg značajnijeg? Nekima, koji pragmatično posmatraju svet i stvari
oko sebe, onima kojima je bliži mode lika iz romana Homo Faber, Maksa Friša – Martina Fabera, kasnije
pretočenog u filmsko ostvarenje“ Vojager“, čoveka praktičnog i racionalnog,
njima značenje broja izložbe koja se održava trenutno u Art Centru u Čumićevom
sokačetu, predstavlja možda baš puku slučajnost. Nama, koji smo je posetili, u
tom malom prostoru, čini mi se, pre je bliska simbolika broja „333“, preuzeta
iz nekih tumačenja nizova brojeva, gde taj broj govori da su u našoj blizini
„uzašli majstori, od kojih možemo potražiti pomoć ili savet“. Mi smo bili sasvim
sigurni u jedno – majstori su bili u umetničkom kutku galerije Art Centra te
večeri!
Posebnu
zahvalnost za to možemo odati umetničkom savetu galerije Art Centra koja je
prepoznala značaj ove izložbe: prof. Zori Davidović, dr Mirjani Popović
Radović, Goranu Lončaru, Emiliji Marinković, Marleni Vajnberger Pavlović i
Mariu Belanoviću kao i direktoru centra Darku Čonkiću. Na kraju mogu da im samo poželim još 333 izložbe ARHITEKATA!
Srđan Gavrilović arh.
