Sunday, April 14, 2019

RETROSPEKTIVA - MARIO JOBST


U Beogradu je 10. aprila otvorena retrospektivna izlozba projekata arhitekte Maria Jobsta. Izložba je otvorena u galeriji ATRIUM u Biblioteci grada Beograda u Knez Mihailovoj 56.
Izložbu su otvorili: Uvodna reč: Kustos, Nataša Rill, autor izložbe: Srdjan Gavrilović i istoričarka umetnosti i arhitekture: Mare Janakova Grujić
Na kraju izložbe posetiocima se obratio i arhitekta Mario Jobst.

Izložba će trajati do 24. aprila nakon čega se planira njen premeštaj u druge izložbene prostore u Srbiji.

S.G.


Thursday, May 25, 2017

SAMOSTALNA IZLOŽBA CRTEŽA


Sa zadovoljstvom vas obaveštavam da će se u galeriji ArtCentra u Beogradu 05.06.2017. u 19č otvoriti samostalna izložba mojih crteža sa temom: TREN |ČOVEK | PRIRODA | PLANINA
koja obuhvata radove - crteže, nastale u dužem vremenskom intervalu na navedene teme. Tehnike su grafitna olovka, tuš, flomaster, kombinovana tehnika...

Pozivam vas sve koji pratite blog i volite crtež da prisustvujete otvaranju ili posetite izložbu u Art Centru u Čumićevom sokačetu iznad fashion district-a.

Srđan Gavrilović

Saturday, May 13, 2017

MONOGRAFIJA - ALEKSANDAR RADOJEVIC prof.

U Februaru je izašla druga u nizu monografija arhitekata u izdanju MASA - Muzeja asocijacije srpskih arhitekata o profesoru Aleksandru Radojevicu.

Autori monografije:
Zoran Manevic
Srdjan Gavrilovic

urednik: Srdjan Gavrilovic
graf. dizajn: Srdjan Gavrilovic






Thursday, June 09, 2016

PREŽIVLJAVATI USPRKOS / Godinu dana od objavljivanja knjige


Pre godinu dana iz štampe u Zagrebu je izašla knjiga PREŽIVLJAVATI USPRKOS koja je posvećena uspomeni na delo i rad Ivana Supeka. Knjiga je delo grupe autora a urednik knjige i inicijator celog projekta je dr Nikola Biliškov.

Lično mi je bila velika čast što sam dobio poziv da učestvujem u ovom međunarodnom projektu i dam svoj skromni doprinos rasvetljavanjem jednog malog dela koji se tiče arhitekture i grada sa osvrtom na humanističke aspekte gradologije i prostora. Posebno mi je drago što sam kroz grafički dizajn knjige dao izgled koricama i crtežom "svetionika" skrenuo pažnju na činjenicu da ideje Ivana Supeka NISU nestale, da postoje ljudi koji se i dalje kreću na linijama i iyvodnicama humanističkog pristupa u kulturi, umetnosti, arhitekuri, filozofiji, nauci pre svega.

Unapred se radujem novim projektima sa željom da se nastavi saradnja sa kolegama iz Zagreba ali i svih drugih sredina. U vremenu trenutnih "borbi" sa kojima se baš tamo trenutno suočavaju, na kraju je bitno samo jedno - PREŽIVLJAVATI USPRKOS!






Urednik i autor tekstova u knjizi, dr Nikola Biliškov, sa sveže odštampanim knjigama tek izašlim ispod PRESE!


Srdačno,
S. Gavrilović

Monday, May 30, 2016

IZLOŽBA PROJEKATA - ALEKSANDAR RADOJEVIĆ



IZLOŽBA  333
(prof. Aleksandar Radojević)

Na moju veliku čast pozvan sam od strane prof. Aleksandra Radojevica da govorim na otvaranju njegove izložbe u ArtCentru u Čumićevom sokačetu.. Tekst koji sledi je tekst koji sam povodom te izložbe napisao i koji bi trebalo da bude objavljen u časopisu "Arhitektura".

 

Kažu da se velike stvari dešavaju na malim mestima. Na onima, na kojima ih i ne očekuješ. Važne stvari, velike ideje i ozbiljni projekti, često su iz sebe imali skromna mesta nastanka - sobe, garaže, stanove, kutke. U jednom takvom kutku u galeriji Art Centar u Čumićevom sokačetu na prvom spratu, sada već pomalo zaboravljenog tržnog centra, čiji deo su „oteli“ umetnici i dizajneri, desila se ovih dana jako velika stvar! Otvorena je izložba radova profesora Arhitektonskog fakulteta u Beogradu a kasnije i fakulteta u Podgorici i Banja Luci, arhitekte Aleksandra Radojevića.

Voleo bih da je ovo bila 333-a arhitektonska izložba! Znam da je to iluzija i prevelika lična želja pa sam poželeo odmah na otvaranju da se onda dese još najmanje 333! Nisam skroman! Zašto bih i bio? Radi se o arhitekturi. O poslu, kome čovek posveti svoj život a ona postane deo svačijeg života. Ili je koristimo i stanujemo u njoj, pa je hvalimo, kudimo i predlažemo da bi bilo bolje da... Ili je posmatramo kako statira na ulicama naših gradova, u svojim prostorno formalnim prikazima, modelirana, determinisana, dekonstruisana, postmoderirana ili modernistički utkana u tkiva naših gradova, sa kojima raste, sazreva, menja se, pre svega dajući im dušu. Ima li duše u arhitekturi? Ima li daha u njoj, koja stoji na vetrometinama vremena i predstavlja dugačke nizive i koridore životima, koji se odvijaju između njenih frontova i pročelja? Ima li duha u arhitektonskom stvaralaštvu prepunom ideja i uzleta, onakvih koji nas vuku na gore, u stalnom traganju za „istinom“ mesta na kome gradimo? Ima li arhitekata koji smeju da zatraže 333 izložbi arhitekture, u koju veruju i, za koju misle da jeste bitna u kulturološkom smislu za jedno društvo, jedan grad, jednog čoveka, pa na kraju i posmatrača koji je nemo posmatra? Svakako da ima. I grupa takvih ljudi je posetila galeriju Art Centra u vreme otvaranja izložbe i prisustvovala času arhitekture ali ne zbog činjenice da izlaže jedan profesor, već zbog činjenice, da je delo jednog čoveka ostavilo dubokog i važnog traga u vremenu i prostoru, na način koji se sve ređe vidi na arhitektonskoj sceni – bez želje da se ljudi okruže sopstvenom genijalnošću već da im se pruži mirna jasnoća. To je ono, što pored fantastičnog opusa, kojeg profesor Aleksandar Radojević iza sebe ima, predstavlja srž izložbe.
Na izložbi su predstavljeni panoi radova koji pokrivaju celokupnu karijeru profesora Radojevića i njegovu dugogodišnju saradnju sa profesorom Zoranom Petrovićem. Tu se nalaze projekti Doma kulture u Novoj Varoši, koji je u domenu stare Jugoslavije predstavljao jedan od najznačajnijih domova u državi, izuzetne akustike i domova koji je u tu sredinu doveo prvu predstavu „Kose“ Mire Trailović, odmah posle beogradske premijere! Dom kulture koji je zahvaljujući svojoj akusticu ugostio svojevremeno Prašku filharmoniju i koji je reprizirao celokupan repertoar Pulskog filmskog festivala dugi niz godina. Dom kulture u Novoj Varoši projektovan je po principima po kojima su rađeni ozbiljni objekti širom sveta i Evrope a projektant je u njemu predvideo prirodne materijale, nabavljane u kraju gde je objekat nastao, na razmeđi Zlatibora i Zlatara, na putu za manastir Mileševa. Tu su i projekti rekonstrukcije Doma Prosvete – izdavačkog preduzeća u Kragujevcu, koji temu knjige postavlja u sasvim drugačiju ravan ispred kupaca, autobuske stanice u Vršcu, stambenog kompleksa „Terazije“ u Užicu koji svojom likovnošću otvara prve teme bliskog susedstva po meri grada, ne narušavajući svojim konturama ritam ulice. Tu su izloženi i projekti muzejskih postavki ,u okviru muzeja vazduhoplovstva u Beogradu koji predstavlja jednu od najznačajnijih muzeoloških postavki na tlu stare SFRJ i po svom fondu i načinu izlaganja, zatim projekat kuće u selu Dević na Goliji, koji iako nije zaživeo, predstavlja odličan primer kako treba graditi u odnosu na okruženje i kako se kuća uklapa, prirodno stapa sa terenom. Posebno je interesantno da se i  „male teme“ u radu profesora Radojevića, postavljaju kao veliki reperi u arhitekturi ovog prostora. Porodična kuća „ognjište“ predstavlja odličan primer moderne interpretacije i moguće multiplikacije objekta, koji u svojoj reminiscenciji sadrži tradicionalno ognjište kao osnovni motiv. Dom kulture u Ivanjici, poslovni centar u Leskovcu, rekonstrukcija oficirskog doma u Beogradu arhitekte Jovana Ilkića, rekonstrukcije objekata i gradskih kuća, muzeja Vojvode Živojina Mišića u Struganiku, gradske kuće Bore Dimitrijevića Piksle, depandans Narodnog muzeja u Leskovcu i mnogih drugih, pokazatelj su neprekinute aktivnosti profesora Radojevića, koji se uz pedagoški,  bavi i projektantskim radom te podjednako uspešno zaokružuje obe celine. 

Poseban segment čine noviji projekti gde se ističu rekonstrukcija crkve sv. Pavla u Kotoru sa arhitektom Nikodinom Žižićem, Duhovnog centra na Zlatiboru, koji radi sa profesorom Borivojem Anđelkovićem, te objekat državnog protokola , muzičkog centra i kinoteke u Podgorici, sa arhitektama Nikodinom Žižićem i Goranom Radovićem. U okviru svog bogatog opusa, profesor Radojević ,kroz matični predmet na kome je predavao arhitektonsko crtanje, predstavlja i svoje crteže nastale u Španiji u Ovijedu, na Svetoj gori i nastavlja tradiciju najboljih crtača arhitekata ovih prostora, koji ni u jednom segmentu svog bavljenja strukom ne zaboravljaju osnovu a to je upravo CRTEŽ i konstantno ga neguju! 

Malo je arhitektonskih izložbi u Beogradu. Još je manje ovako sveobuhvatnih izložbi koje zaokružuju stvaralaštvo jednog arhitekte.  Ne računajući godišnju manifestaciju Salona arhitekture, koja predstavlja omaž stvaralaštvu arhitekata u prethodnom periodu,  BINU koja se kao već ustaljena manifestacija, ozbiljno bavi arhitektonskim temama, pokrivajući ih vrlo kvalitetnim predavanjima, tribinama, prezentacijama. Monografske izložbe gotovo i da ne postoje(!)ili, ako se dogode, zauzmu mesto u nekom kutku, baš kao što je Art Centar i budu izložba br. 333.

Da li je to, opet, samo pitanje čistog slučaja ili se stvari same tako poslože, ukažu na postojanje nečeg značajnijeg? Nekima, koji pragmatično posmatraju svet i stvari oko sebe, onima kojima je bliži mode lika iz romana Homo Faber,  Maksa Friša – Martina Fabera, kasnije pretočenog u filmsko ostvarenje“ Vojager“, čoveka praktičnog i racionalnog, njima značenje broja izložbe koja se održava trenutno u Art Centru u Čumićevom sokačetu, predstavlja možda baš puku slučajnost. Nama, koji smo je posetili, u tom malom prostoru, čini mi se, pre je bliska simbolika broja „333“, preuzeta iz nekih tumačenja nizova  brojeva,  gde taj broj govori da su u našoj blizini „uzašli majstori, od kojih možemo potražiti pomoć ili savet“. Mi smo bili sasvim sigurni u jedno – majstori su bili u umetničkom kutku galerije Art Centra te večeri! 

Posebnu zahvalnost za to možemo odati umetničkom savetu galerije Art Centra koja je prepoznala značaj ove izložbe: prof. Zori Davidović, dr Mirjani Popović Radović, Goranu Lončaru, Emiliji Marinković, Marleni Vajnberger Pavlović i Mariu Belanoviću kao i direktoru centra Darku Čonkiću. Na kraju mogu da im  samo poželim još 333 izložbe ARHITEKATA!

Srđan Gavrilović arh.

MONOGRAFIJA / MARIO JOBST

MONOGRAFIJA: arh. MARIO JOBST / arch. Mario Jobst MONOGRAPH BOOK


Sa velikim zadovoljstvom Vas obaveštavam da sam završio ogroman rad na monografiji o arh. Mariu Jobstu i da je knjiga izašla iz štampe pre nekoliko dana.

Kao urednik knjige, zadužen za grafički dizajn, tekstove i komentare uz sve prikazane objekte, mislim da je knjiga vrlo sveobuhvatno prikazala rad arh. Jobsta u svim segmentima njegovog rada i delovanja u struci.

Promocija knjige će se odigrati u narednom periodu a može se naručiti u Asocijaciji srpskih arhitekata a uskoro će se naći i u slobodnoj prodaji.

Autor/Author: Zoran Manević
Urednik/Graf. dizajn / Editor / Graph. Design: Srđan Gavrilović
Komentari uz objekte / Texts about buildings: Srđan Gavrilović
Izdavač / Publisher: MASA / Muzej Asocijacije srpskih arhitekata)
Štampa / Printing: PRESSIA, Beograd

PROMOCIJA:
Knjiga je promovisana u Rimskoj dvorani u Biblioteci grada u Beogradu a knjigu su predstavili:
Milos Stankovic arh. i predsednik Asocijacije srpskih arhitekata
dr Zoran Manevic - autor edicije
Srdjan Gavrilovic arh., urednik i pisac tekstova i komentara uz objekte u knjizi
Mario Jobst arhitekta uz osvrt na celokupnu karijeru i rad sa kolegama, saradnicima...

NAJAVA: U pripremi je trenutno druga knjiga u ediciji MONOGRAFIJE ARHITEKATA.... 

Friday, January 16, 2015

ARHITEKTURA NA MARGINAMA - IZLOZBA CRTEZA ARHITEKATA




ARHITEKTURA NA MARGINAMA

http://arhitekturamargine.com - adresa sajta izlozbe 
http://issuu.com/sgcircle/docs/arhitektura_na_marginama_2014 - kompletan katalog izlozbe

 … O IZLOŽBI 2014.
Srdjan Gavrilović dia. (autor izlozbe)

Izložba Arhitektura na marginama, održana je po prvi put u Domu omladine prošle godine, u periodu od 08. Do 17.aprila 2013. godine. Okupila je 25 autora izlagača, arhitekata po profesiji i obrazovanju a odličnih crtača po predstavljenom materijalu. Svoje radove su poslali afirmisane arhitekte kao i arhitekte na samom početku svoje profesionalne karijere. Pristigli su radovi iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, Francuske, iz Beograda, Novog Sada, Podgorice, Niša, Banja Luke, Pariza, omogućavajući da izložba dobije međunarodni karakter. Prvu izložbu je otvorio prof. Aleksandar Radojević koji je u svojoj uvodnoj reči podvukao važnost crteža ne samo kao sredstva izražavanja već i konstitutivnog elementa u okviru profesionalnog odnosa prema profesiji. Primećuje primetni generacijski presek pristiglih radova naglašavajući da to “... Nedvosmisleno govori o tome da su razmišljanja u procesu projektovanja lelujavim i nemirnim linijama , igrom površina, oblika i masa na radnoj površini uvek mogla biti samo od koristi svakom arhitekti.”

Izložba arhitektura na marginama uspešno je nakon beogradske premijere preseljena u Niš, radovi su prezentovani u okviru Dana arhitekture Niša a nakon toga, u Banja Luku gde je prezentovana u okviru Arhitektonskog fakulteta i u Banskim dvorima.

Ideja… Predstavljanje stvaralaštva arhitekata, koje postoji u okviru svakodnevnog rada a u okviru procesa projektovanja, promišljanja prostora i arhitekture te elemenata koje arhitekte u svom radu pronalaze kao inspiraciju, rodila se još na arhitektonskom fakultetu u studiju prof.Cagića kroz saradnju sa profesorima Ružicom Božović Stamenović i prof. Branislavom Mitrovićem u okviru sinteznog projekta, te se razvijala kroz dugogodišnji rad u okviru profesionalnog bavljenja arhitekturom, gde su se kroz crtež, saopštavale ideje, proveravale proporcije i rešavali složeni prostorni odnosi koji bi se naknadno razrađivali kroz izradu projektne dokumentacije. Ne treba ovde zaboraviti ni rad u okviru radionice 301 pod rukovodstvom prof. Branka Pavića i Dragana Jelenkovića i saradnika sa katedre za likovno na arhitektonskom fakultetuu Beogradu koji su negovali crtež i formu, nastavljajući liniju ideje beogradske škole arhitekture ali transponujući je u novo vreme unoseći dinamičniju postavku i slobodniji izraz.

 Ideja je da se ove godine izložba Arhitektura na marginama nastavi. Želja je da se izlože crteži arhitekata, baš kao i prošle godine sa jednom modifikacijom. Pored živih autora deo izložbenog prostora biće posvećen crtežima autora koji više nisu među nama a ostavili su neizbrisiv trag u arhitekturi ovih prostora kao aktivni graditelji, teoretičari i crtači. Deo izlagača biće direktno pozivan kao i prošle godine. Želja organizatora je da se karakter internacionalne izložbe produbi i pozove učesnike iz okruženja da učestvuju na izložbi sa svojim
rdovima.


crtežima.

Friday, August 22, 2014

BEOGRAD NA USCU UTICAJA / BELGRADE AT THE CONFLUENCE OF INFLUENCES

Priča gde počinje grad najčešće je deo mita. A mit je prapočetak svega, osnov civilizacijskog. Kako nastaje grad? Gde se on začinje, u kom civilizacijskom trenutku razvoja društva on na sebe preuzima funkciju grada i po čemu se razlikuje od naseobina nižeg reda? Zašto nastaje na rekama i u udolinama i zašto traje kroz vreme. Šta ga uslovljava i šta sam, kao amalgam stvari, dešavanja i uticaja anticipira. Da li je grad zapravo najznačajniji generator i najsloženija ljudska tvorevina, imajući u vidu da u sebi obuhvata društveno i socijalno, u isto vreme potpomognut tehničkim i ekonomskim aspektima razvoja. Da li je zapravo GRAD ta košnica ljudske zajednice i njenih međuuticaja sa drugim oblicima života koje vrlo često i devastira ali ih i unapređuje. Danas slobodno sebi možemo postaviti direktno pitanje o samoj suštini grada. Možemo pitati za njegovu definiciju i definisati njegovu disperzivnost i formu u složenim uslovima globalne ekonomije i procesa koji utiču na njegovo formiranje ali i razgradnju. Postavljamo pitanje čemu grad teži i koji su to generatori koji zapravo definišu njegove KONTURE. Da li se radi i danas, samo i isključivo o njegovoj poziciji, u prošlosti često istorijski uslovljenoj, ili su uticajni elementi daleko suptilniji i u ravnima političkog poretka i izvorima kapitala u okviru kojih proces GLOBALIZACIJE igra tako važnu ulogu. I na kraju krajeva, o kojim FORMAMA grada danas govorimo i kako formu suprotstavljamo potrebama u okvirima takvih urbanih obrazaca. Koliko i kako takvi obrasci međusobno KOMUNICIRAJU u ravnima uticaja ili u okvirima interesnih zona. Da li je moderno društvo, u ovakvoj razmeni informaciju, u okviru kojih su sekunde zamenile dane, spremno za razmenu konkretnih iskustava i u drugačijim FORMAMA, van čistog informacijskog klupka. Koliko je grad danas deo INFORMATIČKOG iskustva koje percepiramo u fragmentima, kao isečke presečnog trenutka SADA? Klasifikovan kao vodeni put od internacionalnog značaja, Dunav nastaje u gradu Donauešingen (Donaueschingen) na ušću reka Brigah i Breg (Brigach i Breg). Na svom putu do ušća u Crno more, Dunav prelazi 2872km i time predstavlja drugu reku po dužini u Evropi, odmah posle Volge. I dok je u doba Rimske imperije predstavljao granični pojas, neku vrstu zone razdvajanja između evropskih plemena, danas vezuje deset zemalja Evrope otvarajući im jedinstvenu perspektivu za međusobnu saradnju. Gradovi koji nastaju duž njegovog toka predstavljaju neke od najstarijih evropskih naseobina i u zavisnosti od pozicije i profliacije reke razvijaju se duž njegovog toka. Specifičnost gradskih obrazaca duž toka Dunava uslovljena je u velikoj meri i istorijskim dešavanjima kao i kretanjima stanovništva preko evropskog kontinenta i vezama koje se ostvaruju među narodima i državama. Grad na Dunavu i Dunav u gradu, deo su svakodnevice i života stanovnika tih gradova od njihovog nastanka a pozicija Dunava u odnosu na grad bitan deo priče o gradu i života o gradu. I na početku III Milenijuma, baš kao i početkom XX veka, Beograd se suočava sa velikim urbanističkim pitanjima. Nastao kao grad na sudaru aluvijalnih ravni, na uzvisini tačno iznad pozicije gde se reka Sava uliva u Dunav zbog svoje pozicije predstavlja, sa jedne strane „kapiju Balkana“ a sa druge strane „vrata Centralne Evrope“ sa kojom je povezan preko najznačajnijeg evropskog vodotoka. I dok je kompletna istorija razvoja Beograda od njegovog nastanka do prve polovine XX veka bila uslovljena snažnim istorijskim uticajima, dotle se beogradski urbaniyam borio da savlada svoje prirodne prepreke kojima je bio odvojen od ostatka Austrougarske monarhije – Save i Dunava. I čini se kao da se čitava doktrina beogradskog urbanizma zasniva na tim problemima ali zapravo ona nastaje prvenstveno kao reakcija na poziciju centralne gradske zone i formiranje prodora prema Savi kroz projekte arhitekte Nikole Dobrovića za uređenje Terazijske terase. Nikola Dobrović je u postavci za konkursno rešenje Terazijskog platoa iz 1929. godine uočio prirodnu vezu i naglasio pravac Terazije-Savski amfiteatar koji je smešten svega nekoliko stotina metara od ušća Save u Dunav. Kosta Strajnić u letopisu Matice Srpske iz 1929. godine navodi da je „u ovom projektu progovorila umetnička ličnost arhitekte Nikole Dobrovića, koji u jugoslovenskoj arhitekturi započinje epohu, dovodeći nas u direktnu vezu sa stvaralačkim naporima današnje i sutrašnje Evrope“(1). I iako je prvi objekat koji je de-facto povezao dve beogradske obale bio železnički most sagrađen nakon odluke sa Berlinskog kongresa, tek je izgradnja mosta Kralja Aleksandra I i njegovo puštanje u saobraćaj 1934. godine bio prvi gest „iniciranja grada“ na levoj obali Save a nadomak ušća Save u Dunav. Obe ove ideje, od kojih je ideja mosta realizovana u celosti, imaju kvalitet afirmacije grada na drugoj obali, prema kojoj je poprečni profil reke manji ali sama tipologija tla slična dunavskim obalama. Dobrovićeva ideja ipak je otvorila značajnu temu beogradskog urbanizma, Terazijski prodor (2) i aktiviranje onog dela prostora koji se nekada nazivao „naselje u šancu“. Most Kralja Aleksandra otvara prostor za razvoj Starog sajmišta koje predstavlja signal za početak izgradnje leve obale Save. Pored privrednog značaja koje je sajmište imalo, ono je predstavljalo i ostvarenu prostorno kompozicionu celinu koja se izdvajala i isticala svojim izgledom i uređenjem u odnosu na ostale delove Beograda.(3) Koliko je ideja proširenja Beograda bila bitna u razmatranju daljih faza razvoja grada, sa početka XX veka, najbolje govori izrada Generalnog Plana Beograda iz 1923. godine koji se direktno naslanja na novu društveno političku poziciju Beograda nakon I svetskog rata, kao administrativnog i kulturnog centra, glavnog grada Jugoslavije. U njega su inkorporirane ideje i obrisi međunarodnog konkursa za proširenje Beograda čiji su rezultati objavljeni u časopisu „die Städtebau“ 1922/23. godine pod naslovom „Singidunum Novisima“ koji su izradili Ervin Brock, Rudolf Perco i Erwin Ilz(4). Ovi modeli podsećali su na Ziteovo „Umetničko oblikovanje gradova“ objavljeno 1889. Godine u Beču koje je rasprodato odmah po objavljivanju i podvlačili temu koju Zite definiše govoreći o izgradnji gradova koja „ne bi smela biti samo stvar tehnike, nego bi morala biti i stvar umetnosti u najpotpunijem i najvišem smislu“. Opet, veliki planovi oko realizacije Savskog amfiteatra nisu ostvareni kroz XX vek ali se ideja stvaranja novog grada na drugoj, levoj obali Save i desnoj Dunava, realizuje u potpunosti kroz projekat Novog Beograda i konačno spajanje sa Zemunom a početkom XXI veka aktuelizuju se nove ideje beogradskog urbanizma kroz projekte za Dunavski amfitetar i zone uređenja – Ade Huje, Luke Beograd i leve obale Dunava u području naselja Kotež kroz projekat „Čaplja“. Odnosi ove dve obale, Savske i Dunavske, kroz svojevrsnu psihološku transverzalu, vezuju i dva koncepta grada – područije naselja na „četiri ćoška“ Dorćola (tur. Dort Jola –) koji izlazi na Dunav i Savskog amfiteatra koji se završava u zoni ušća Save u Dunav. U ostalim evropskim gradovima pozicija Dunava igra značajnu ulogu u formiranju gradskih centara ali i naznačavanju pojedinačnih objekata. Praveći presek kroz modernu arhitekturu pre svega, imajući u vidu razvoj fortifikacija u srednjem veku koje su ostale „čvrsto jezgro“ novih, starih gradova, Dunav se tretira ne samo kao gradotvorni element već mu se posvećuje posebna pažnja. Regenburgška Valhala (Walhalle) (1830-1842) Lea von Klencea (Leo von Klenze) koji je studirao pod uticajem Fridriha Gilija (Fridrich Gilly) u Berlinu i kasnije radio kao saradnik kod Persijea i Fontena (Percier i Fountain) u Parizu, predstavljala je rekonstrukciju Atinskog Partenona, Teutonski hram, kuću slave podignutu u čast poznatih ličnosti u dugoj Nemačkoj istoriji u duhu neoklasicističke arhitekture. Valhala se nalazi odmah iznad Dunava otvarajući tako vizuru prema reci ali je hram saglediv u celini sa reke postajući tako neka vrsta moderne fortifikacije koja pozicijom u odnosu na reku pripada srednjevekovnom postamentu a arhitektoničnošću modernoj arhitekturi XIX veka. Postavka objekata ovakvog značaja, u kontekst Dunava predstavlja bitan pokazatelj značenja reke ne samo u urbanističkom već i arhitektonskom kontekstu i najbolji je pokazatelj značaja koji ona ima na oblikovanje gradova i njihove arhitekture. Umetnički muzej Lentos (5) u austrijskom gradu Lincu, projektovan od strane ciriškog arhitektonskog studija Weber & Hofer (2003.) najbolji je pokazatelj takvog odnosa forme prema reci i značaja koji arhitektura ima u oblikovanju slike grada. Čista i koherentna struktura objekta, koja se proteže 130 metara uz Dunav i koja ne zatvara u potpunosti pogled prema reci, izborom materijala i strukturom, postaje novi znak grada okrećući se ka Dunavu i u potpunosti podređujući svoju teksturu reci. Muzej Lentos uveče menja boje i čitava prizmatična struktura korespondira sa rekom u kojoj se ogleda u svojim svetlosnim transformacijama. Pozicija Muzeja Savremene umetnosti na ušću Save u Dunav u Beogradu, arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović (1965.), baš kao i njegova forma, podvlače zajedničku ideju senzibiliteta i odnosa prema rekama kao i potrebu da se značajanom objektu kulture da istaknuta gradska pozicija. Najveći grad na Dunavskom putu ka crnomorskom slivu Beč, svoju urbanističku doktrinu razvija kroz nekoliko faza ali bitno je pomenuti veliku rekonstrukciju koju je sproveo tokom XIX veka i koja je definisala u potpunosti njegove „prstenove“. Takva obimna rekonstrukcija gradskog jezgra i njegovo rekomponovanje, pored Pariza i Barselone čini najveću rekonstrukciju XIX veka. Ona je otvorila i mnoga pitanja koja Beč i dan danas rešava postavljajući sebi nove ciljeve u okvirima razvojnih mogućnosti. Jedan od takvih ciljeva svakako je i luka kao i prateći sadržaji koji u slučaju Beča, koji je smešten otprilike na polovini puta ka Crnom moru, otvaraju orgomnu ekonomsku perspektivu.(6) Pored toga gradska uprava grada Beča, koja ima značajna finansijska sredstva, i dalje razvija temu moderne arhitekture najvišeg standarda, aktivirajući javne prostore ali brine i o konturi grada na obalama Dunava gde se gradi „Donau City“ – DC kule Dominik Perola (Dominique Perrault – DC Towers) dajući gradu novu vrstu urbanog kvaliteta. Milenijumske kule Gustava Paihla i Borisa Podreke (Gustav Peichl and Boris Podrecca), treći objekat po visini u Austriji, stavljaju tačku na temu markacije Bečke konture objedinjujući u jednom objektu multifunkcionalnost kroz sadržaje. Neki od futurističkih planova Beograda imaju za temu visoke objekte koji izranjaju iz gradskog jezgra praveći kulise za grad koji se nalazi ispod njih. Beograd u budućnost, u očima arhitekte Slobodana Maldinija ima kvalitet više, on koristi postojeće strukture mostova Beograda i dodaje im nove funkcije utičući na formu grada, u nekonvencionalnom pristupu temi, podižući ga ka oblacima. Tamo gde se prvi grad i formirao – u mašti. I priča o gradu nije samo priča o urbanizmu i urbanističkoj tehnici. Treba imati u vidu i ono o čemu Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein) govori - „glorifikaciji arhitekture“ ali nje ne može biti tamo gde nema šta da se glorifikuje! (7). Primeri sa kraja XX veka u uređenju obale Dunava, posebno projekat EUROVEA u Bratislavi, Kiaran Feri arhitekata iz Dablina, (Ciaran Ferri architects) govore o snovima koje je moguće ostvariti kada je u pitanju grado-graditeljstvo. Jedna ideja koja je rođena početkom osamdesetih godina XX veka prerasta u realnost u trenutku kada su se za to stvorili uslovi. EUROVEA predstavlja najsofisticiraniji projekat u priobalnoj zoni Dunava u području Centralne Evrope koji je planiran u veoma osetljivoj, zaštićenoj gradskoj zoni. Projekat predviđa izgradnju multifunkcionalnog centra sa pratećim sadržajima koji bi povezivali novu gradsku zonu sa starim delom grada nesmetano i ostvarivali nove sadržaje u priobalnoj zoni Dunava. Plan predviđa razvoj centra na oko 210.000m2 uz menjanje kompletne konture grada uz obalu. (8) U okviru ideja za razvoj Novog Beograda sa kraja XX veka, otprilike u isto vreme kada se u Bratislavi samo razmišljalo o projektu preuređenja priobalja, 1985. godine, raspisan je međunarodni konkurs koji je nosio naziv „Budućnost Novog Beograda“. Predsednik ocenjivačkog suda, arhitekta Bogdan Bogdanović tada se osvrnuo na konkurs iz 1922. godine i podvukao njegov značaj u okviru koga je „Beograd sebe tada prvi put mogao da zamisli evropski grad, daleko iznad okvira male balkanske seljačke prestonice...“(9). Prvonagrađeni rad pod brojem 20/31694 na tom konkursu potpisao je tim Jaroslav Kachlik, Radomir Kachlik, Juraj Koben, Jaroslav Prager, Peter Vavrica sa saradnicima i skoro svi iz Bratislave! Zaključak žirija je da je konkurs u potpunosti uspeo i da „upućuje da se sa mnogo metodičnosti dalje razmišlja o redosledima budućih događanja na područiju Novog Beograda...“ Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) 1991. sa grupom autora, nekoliko godina nakon medjunarodnog konkursa iz 1985. godine objavljuje studiju radova koji nose anketni karakter a otvaraju pitanje i kontekst same reke Save na poziciji savskog amfitetara. Razmatraju se modelske opcije „Varoši na vodi“, Ekološki pristup lokaciji“, razrađuje se „Futuristička vizija“, formiranje „Savsjkog bulevara“, formiranje „Sava city-ja“, neke vrste beogradskog down town-a. Ideja je bila provera modela ali i mogućnost oformljivanja prostora novog i drugačijeg senzibiliteta u okvirima postojeće gradske matrice. U okviru takvih modela, najznačajniji doprinos daje prof. Miloš R. Perović sa timom u okviru Urbanističkog Zavoda Beograda (10) kroz simulacije prostora i mogućnosti transponovanja urbanih obrazaca unutar raznorodnih matrica. U okviru pokušaja da se ideja beogradskih obala aktuelizuje, a u vreme ratova na području bivše Jugoslavije u periodu između 1996-97 godine raspisan je i međunarodni konkurs EUROPOLIS koji osim pompezne najave, nije imao odjeka i rezultata već je više predstavljao pokušaj aktiviranja jedne teme u vremenima kada su država i društvo bili u ozbiljnoj krizi. Tako, na žalost, grad postaje i poprište drugačijih uticaja i vraća nas na realnost da arhitektura jeste „Politika Ultra“ kako to navodi prof. Branislav Milenković u istoimenoj knjizi. 2010. godine Grad Beograd raspisao je međunarodni konkurs za Beton halu u Beogradu koja se nalazi na poziciji ušća Save u Dunav. Prvu nagradu podelili su arhitektonski studio iz Beograda ARCVS i Tokijski arhitekta Sou Fujimoto sa svojim timom. Ideja je bila aktiviranje atraktivnog gradskog prostora koji je trenutno zauzet industrijskim objektima i njegovo vezivanje sa gornjom gradskom zonom – Kalemegdanskom tvrđavom. Fujimotov „oblak“ spiralno rešava vezu sa gradom i svojom amblematičnošću odudara od ostalih rešenja. Ta zakovitlana struktura koja sadrži u sebi kafee, restorane, izložbene prostore i spiralnu pešačku vezu sa kalemegdanskom tvrđavom, nastavak je Fujimotove filozofske postavke „primitivne arhitekture“ koja u sebi sadrži model prirodnog rasta. Dijagonalno postavljeno od pozicije Beton hale, drugi londonski arhitektonski studio, Zaha Hadid architects, radi projekat na poziciji nekadašnje fabrike tekstila BEKO, u delu grada koji se zove Dorćol. On u sebi sadrži stambene, javne prostore, prodajne prostore, veliku kongresnu salu, butik hotel na ukupno 94.000m2. U skladu sa fluidnim formama arhitekture Zahe Hadid svi ovi prostori su spojeni u jedinstvenu celinu pokrećući prostor donjeg dela grada. Investitor ovog projekta je Grčka kompanija Lamda Development koja je 2007. godine kupila postojeći Beko kompleks. Iskustvo Danijela Libeskinda na međunarodnim projektima i projektima revitalizacije industrijskog priobalja kvalifikovalo ga je da izradi master plan „Grad na vodi“ koji bi Beograd smestio u liniju značajnih Evropskih centara sa prepoznatljivim identitetom i konturom grada na Dunavskoj obali. Projekat je predviđao kompletu zamenu infrastrukture ali i zaštitu starih industrijskih objekata odgovarajučeg boniteta. U skladu sa razvojem centara drugih evropskih i svetskih gradova, došlo se na ideju da se prostor sadašnje luke Beograd aktivira i preuredi u moderan centar metropole. Projekat razmatra temu obale, ulice, trga, velikog javnog parka, sa značajnim markerom u vidu tornja visine oko 250 metara koji bi korespondirao sa ostatkom grada i predstavljao marker lokacije. Možda i najznačajnije razmatranje razvojnih mogućnosti Dunavskog amfiteatra predstavlja i prostorno programska provera područija Ade Huje, koji predstavlja neku vrstu antipoda Savskom amfiteatru i koja se nalazi nedaleko od Luke Beograd.Kroz učeće timova Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Društva urbanista Beograda, Društva arhitekata Beograda, kluba arhitekata i Akademije arhitekture. Razmatrana su programska rešenja, u skladu sa uslovima i ciljevima budućeg razvoja. Svi radovi sa velikom pažnjom prilaze oblikovanju ovog prostora sa velikim potencijalom u budućm razvoju grada otvarajući niz pitanja ali i dajući smernice za buduće planove za dato područije. (11) Potencijalno, za razvoj Beograda na drugoj strani obale, Plan generalnog uređenja do 2021. godine predviđa formiranje novog ostrva koje bi se razvila na oko 585 hektara uz potpuno očuvanje prirodnog okruženja. Projekat bi obuhvatao deo zone između Pančevačkog mosta i novog – „Kineskog mosta“. Obuhvatao bi razvoj sportsko-rekreativnih zona koje bi bile u funkciji tokom cele godine. Tim iz Gradskog instituta za planiranje i izgradnju nekoliko godina razrađuje projekat „Čaplja“ u saradnji sa planerima iz Firence u Italiji. Projekat Čaplja je verovatno najsuptilniji i najzahtevniji gradski projekat u Beogradu koji će uključivati najveći broj stručnjaka u okviru realizacije samog projekta. Nije li grad „živi organizam“(12) kako ga posmatra F.L. Rajt (Frank Lloyd Wright)? Nije li, sa druge strane posmatrana „delirična tvorevina“ kakvom je sagledava Rem Koolhas: „Menhetn je arena terminalnog stanja Zapadne civilizacije“ (13) – da li to želimo za „Balkanski Menhetn“ kako poneki nazivaju projekat Savskog amfiteatra i jedno od mogućih rešenja? Da li nam je u Beogradu potreban još jedan Menhetn ili treba da se zadržimo na suštinskim vrednostima koje on u sebi nosi; „lepoj mešavini civilizacija, nečemu stvarno jedinstvenom“(14) i tako zadržimo okvir koji je vreme gradilo za jedan grad. LITERATURA: (1) Kosta Strajnić, „Za savremenu arhitekturu“, Letopis matice srpske, 1929. knj. 391. sv.3 str.402 (2) Kosta Karamata i Borivoj Anđelković: „Terazijska terasa i terazijski prostor – o jednoj neostvarenoj ideji, Arhitektura – urbanizam, br. 21/1963, str.43 (3) Branko Maksimović: „Ideje i stvarnost urbanizma Beograda1830-1941“, str. 55, Beograd 1983. (4) Ibid. Str. 45. I Projekti za Generalni urbanistički plan Beograda iz 1923. Godine (5) www.weber-hofer.ch (6) www.tinavienna.at (7) Srđan Gavrilović:„Savski amfiteatar – od ideje do realizacije“, Beograd 2009. (8) www.cfarchitects.ie (9) Arhitektura Urbanizam: „Međunarodni konkurs za unapređenje urbane strukture Novog Beograda“, Vanredni broj, str.3-4, Beograd (10) Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, str. 89-146 (11) Info – Urbanistički Zavod Beograda: „Dunavski amfiteatar“, str. 3-19, Beograd 2006 (12) Frank Lloyd Wright: „The living city“, Horizon press 1958. (13) Rem Koolhas: „Delirious New York“, Thames and Hudson, 1978. (14) Sou Fujimoto – Intervju za EGO Magazin, 03.12.2012.

Monday, July 04, 2011

Misliti arhitekturu - Kritika kao nužnost



Zapravo jedna ideja da se napravi sajt koji govori o arhitekturi i na kome se slovo "A" piše kao veliko slovo bila je osnovna ideja koja se rodila pre všse od deset godina. Danas je ona donekle zaokružna ali opet ne i dovršena. Zaokružena je kroz aktivno bavljenje kroz praksu i pisanje, povremene javne istupe na tribinama i u radio emisijama, konstantno traženje novih mogućnosti da se o arhitekturi i gradu, kao velikoj sintezi arhitekture govori i pise.

Teorija arhitekture, kao tema u ovom društvu postoji ali se nalazi skrivena iza zidova institucija koje bi trebalo da šire arhitekturu a ne da je zatvaraju u panaoptikum sistemskog. Sa druge strane, biti i nazivati sebe teoretičarem arhitekture, puno je teže i zahteva popriličnu dozu samokritičnosti u smislu toga ŠTA i O ČEMU neko ko se bavi ovom temom zapravo piše i na koji način to radi. I na kraju krajeva, osnovno pitanje je zapravo - koliko ljudi to istinski radi u svrhu podizanja same pozicije profesije - jer je to jedini benefit koji može da postoji, pošto ovakvu vrstu angažmana, u našem društvu, niko ali baš niko ne želi i da plati.

Baviti se teorijama, generalno gledajuci, u okruženju kao što je ovo, a da one nisu političke, znači stavljanje sebe na margine i to predstavlja svestan akt. Zato, između ostalog, kao uzročno posledična veza, nema ni arhitektonske kritike već se ona svodi na predstavljanje objekata, najčešće u superlativu, bez zauzimanja STAVA o tome. Kritiku, stav čini kritikom a ne opis onoga što više manje danas možemo pronaći na internetu, časopisu ili novinama. I taj stav mora da bude pre svega konstruktivan i stručno utemeljen! Kritikom ne može da se bavi svako, baš kao ni teorijom arhitekture! Zato postoji jasna linija između istoričara arhitekture i teoretičara! Ta linija je puno jasnija u onim društvima u kojima postoje i teorija i istorija arhitekture ali podvučene - obe, arhitektonskom kritikom!

A baviti se kritikom u arhitekturi znaci staviti sebe VAN margina i tokova - znači biti nepostojeća figura na "javnoj sceni" koja, zapravo kao takva i ne postoji. Kritikom arhitektonskog stvaralaštva, danas se na ovom području ne bavi gotovo NIKO! Pokušajte da napišete i prodate jedan KRITIČKI tekst o arhitekturi. To je apsolutno nemoguća mislja i to ne samo iz razloga što to niko ne želi da objavi, već iz razloga što to zapravo niko ne želi ni da pročita! Davno, sada tome ima vec dvanaest godina, pitao sam Ranka Radovića - zašto u svojim razmatranjima nikada ne napravi osvrt na našu arhitektonsku scenu - odgovorio mi je kratko... "Ko to želi neka kupi oklop!". Bio sam u prvoj generaciji slušalaca Rankove škole Moderne arhitekture na Kolarcu. I tu je sve bilo jasno... To je tako decenijama u okvirima struke i to je žalosno mesto našeg bavljenja ovim poslom jer nepostojanje kritičkog gledišta ili ne razmišljanje o arhitekturi, kao "ogledištu", zapravo oduzima vrednost i legitimitet samoj arhitekturi i predstavlja prvo mesto nestanka i teorije u arhitekturi pošto su teorija i kritička misao jako usko i blisko povezane. Obe MISLE arhitekturu. A danas je "misliti" arhitekturu vrlo retka tema. Proizvodnja je već nešto sasvim drugo.

Možda nas ova 2011 godina, zapravo i natera da počnemo da mislimo arhitekturu, zato što je veliki broj onih koji rade i crtaju arhitekturu ostao bez posla, pa se možda lati olovke kao poslednje slamke ka "bavljenju" temom za koju su izgubili dobre godine i odrekli se mnogih noći i izlazaka pa i delom normalnog života... MOžda zapravo, ovo baš i jeste trenutak, da počnemo da razmišljamo o arhitekturi sa velikim "A", jer na kraju krajeva, samo nam to ostane kada ne možemo da je proizvodimo... Da je "mislimo" i prevrćemo kroz reči, filozofeme i teme... Možda, samo tako ARHITEKTURA opet dodje na svoje mesto a arhitekte nadju nekakvo mesto u ovom limbu, između nekada i sada... Možda, baš i zbog toga u ovoj godini imamo toliko manifestacija koje su vezane za arhitekturu - od Salona arhitekture preko BINE pa do konferencije o arhitekturi i gradu, koju organizuje Urbanistički zavod već nekoliko poslednjih godina, koja u svoj centar sada postavlja ekološko, u smislu međuzavisnosti sa ekonomskim i prostornim. Možda sve velike arhitekture i počivaju na teorijama koje ih postavljaju i čitaju kao obrasce odredjenog vremena, modela ili modula.

Možda... Se sve to, sa prvim velikim poslovima, koji se tako dugo najavljuju, opet nestane i utopi se u produkciju i pravljenje kvadrata koje će neki nazvati arhitekturom ali koji bez zdrave kritike nikada to neće postati... Arhitektura, i danas to mislim, je kao i pre nekoliko godina, kada sam pokrenuo panel u okviru Salona arhitekture, najbogatija umetnost sa najslabijom kritikom.

Tuesday, August 31, 2010

A+ | 32. SALON ARHITEKTURE U BEOGRADU 2010. / 32.nd SALON OF ARCHITECTURE


Autori grafickog identiteta 32. Salona arhitekture/graphic identity authors:
Srdjan Gavrilovic Ma Arh
Dejan Jovicevic Ma arh
Anja Marcetic scenograf

Salon arhitekture, 32. po redu, pod nazivom "Prilagođavanje... arhitektura plus", otvoren je od 25. marta do 30. aprila 2010.godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Svečano otvaranje sa dodelom nagrada bilo je 25. marta u 19h.

"Prilagođavanje... Arhitektura plus" je tema ovogodišnjeg 32.Salona arhitekture. Salon arhitekture je vodeća manifestacija Muzeja (MPU) u polju arhitekture, koja okuplja, prezentuje i afirmiše autorske prakse domaće arhitektonske scene. Salon uvek iznova, ističe značaj misije arhitekture u razvoju društva, zalaže se za pluralnost i kvalitet arhitektonskih rešenja i graditeljske standarde, nastoji da ukaže i na alternativne, istraživačke ideje i projekte. Osim što reflektuje uglavnom arhitektonske i urbanističke prakse naše sredine, Salon je i mesto i prilika za razmenu lokalnih, regionalnih i globalnih iskustava. Otvoren je za sve generacije arhitekata iz zemlje i inostranstva.










pozivnica/ invitation card
















simboli salona / salon of architecture signs




















katalog / catalogue front page








Trg republike / Republic square


Friday, June 18, 2010

DIE AUSSTELLUNG UNBEKANNTER ARCHITEKTEN / IZLOZBA NEPOZNATIH ARHITEKATA

- Magazine ARHITEKTURA - ARCHITECTURE - Front cover




















autor izlozbe: Srdjan Gavrilovic Ma Arch
ISTORIJSKA PODLOGA

I
Bruno Taut je bio vodeći arhitekta povezan sa Berlinskim krilom ekspresionističkog pokreta. Nakon studija kod Teodora Fišera (Theodor Fisher) u Minhenu (1904-1908) Taut je pokrenuo praksu u Berlinu zajedno sa Francom Hofmanom (Franz Hoffmann) a kasnije im se priključuje i Tautov Brat Maks (Max Taut) i iako su delili iste arhitektonske ideale nikada nisu sarađivali na projektima.

II
Najveći deo ranih projekata Bruna Tauta sastojao se od modela jeftinog stanovanja u okviru koncepta Vrtnog Grada. Jedan od najoriginalnijih elemenata njegovog rada bila je upotreba boje na fasadama – motiv koji Taut nastavlja da koristi kroz svoju karijeru. Uporedo on razvija koncept kuće za narod (Volkhause) i Krune grada ( die Stadtkrone) spomenute prvi put u njegovom članku „Neminovnost“.U okviru ova dva, blisko povezana koncepta, on je pokušao da definiše strukturu koja bi povezala suštinu srednjevekovnog grada u modernim okvirima. Taut je vizuelizovao kristalnu kuću od obojenog stakla koja će zasijati kao blistavi dijamant preko novog Vrtnog grada.

III
Tokom Prvog svetskog rata, u periodu smanjene aktivnosti, Taut je pripremao dve knjige – Kruna grada (Die Stadtkrone) i Planinsku arhitekturu ( Alpine Architektur), obe su objavljene 1919. Pre pisanja ove dve knjige Taut je već izgradio Stakleni paviljno na izložbi Werkbunda 1914. godine u Kelnu. Ova kuća je anticipirala kuću za narod (Volkhaus).

IV
Stakleni paviljon i obe knjige koje je Taut napisao direktno se naslanjaju na ideje Tautovog prijatelja, pisca Paula Šerbarta (Paul Sheerbart 1836-1915). Šerbartova utopija u velikoj meri zasniva se na periodu Romantizma, posebno Novalisu koji je oživeo svetlost i simbolizam kristala Judeo-Hrišćanstva i Islamskog misticionizma.

V
Tautova Gradska kruna bila je pokušaj upriličavanja umetničke forme Pjotr Kropotkinovog (Pyotr Kropotkin) anarhizma. Bazirana je na ideji nestajućeg Vrtnog grada kao alternative Metropolisu i predstavljala je anti-urbanu ideologiju.

VI
Sa Valterom Gropiusom i Adolfom Beneom (Adolph Behne) Taut osniva Radnički savet za umetnost (Arbeitsrat für Kunst – AFK) 1918. godine. U otvorenom pismu iz Novembra 1918. naslovljenom na Socijalističku Vladu napisao je:„Umetnost i život moraju formirati zajedništvo, moraju se ujediniti (...) „ Nakon što Savet nije uspeo da zainteresuje Vladu za svoje predloge Taut smišlja ideju za IZLOŽBU NEPOZNATIH ARHITEKATA.

VII
Najvažniji događaj za vreme Gropiusovog mandata, vođenja Radničkog saveta za umetnost AFK bila je izložba nepoznatih arhitekata postavljena u Aprilu 1919.
Iako nije imala rezultata u popularizaciji ciljeva, ispalo je da je predstavljala događaj od velike važnosti u istoriji moderne arhitekture.
Pamflet na 4 stranice objavljen povodom izložbe nike sadržavao imena ali je sadržavao 3 manifestna teksta Valtera Gropiusa, Bruna Tauta i Adolfa Benea..

BEOGRADSKA IZLOŽBA NEPOZNATIH ARHITEKATA

Pored činjenice da je naziv izložbe istovetan sa nazivom izlozbe od pre skoro 100 godina ideja je sadržana i u činjenici da zapravo niko od predstavljenih arhitekata, umetnika, slikara iz kruga oko Bruna Tauta nije bio de facto nepoznat.

Ideja svetla i kristala prelama se kroz ideju FORME i formalnog prikaza pojedinih projekata koji upućuju na ideju da arhitektura, iako nužno ne mora da bude, i te kako može biti igra linija na papiru i kao takva postati REALNA forma u prostoru ali kroz PROCES projektovanja koji je nužna pretpostavka onoga što se zove ARHITEKTURA.

Pozicija arhitekata u današnjem društvu isto tako se kreće ka ekstremu apsolutnog neprepoznavanja. Danas, autore arhitektonskih dela gotovo niko u društvu ne zna! Projektovanje je postalo „iscrtavanje naručiteljevih zamisli“ a umesto da bude deo „tržišta ugleda“ arhitektura je postala isključivo deo „tržišta novca“ (pod navodima K. Rogina, Abecederij arhitekture, 2006. Takva situacija ne ide nikako na ruku sa idejom formalnog pristupa u arhitekturi već se isključivo okreće ka upotrebnom (metrima kvadratnim) prostora koji donose profit!

Prikazani projekti deo su grupe 9 arhitekata, različitih generacija, koji imaju različite vizije prostora i prostornih obrazaca sa jednom zajedničkom linijom u razmišljanju a ona se zove ARHITEKTURA koja se razlikuje od pukog GRAĐEVINARSTVA. Svaki od prikazanih projekata iza sebe ima PROCES kao konstitutivni deo projektantskog pristupa materiji. Proces je podvučen kroz promišljanje prostora kao osnova za dalji rad i vezu arhitekture sa okruženjem. Elementi procesa variraju i prelamaju se u zavisnosti od teme.

Broj od 9 izlagača nije slučajan. On predstavlja NEDOVRŠENO do 10! I to je ideja vodilja – Model na koji se može dodati! Ili sa koga se može ODUZETI. Principi su redukcija, dijastaza, sinteza elemenata, nagomilavanje pa ponovno oduzimanje do potpunog prečišćavanja forme koja tako predstavlja omaž kompletnom XX veku. Od Ekspresionizma preko Moderne i High Teck arhitekture do prostora „između“ – DE CON arhitekture.

Prikazani radovi deo su ideje A+. ARHITEKTURA „i“, ili jednostavno – nešto VIŠE od arhitekture. Nešto više od pukog projektantskog, nešto što zahteva kompleksniji pristup od uobičajenog projektantskog pristupa, nešto što zahteva kompletnu ličnost! Nešto KOMPLEKSNIJE a to su sociološki, kulturološki, ekološki i biološki, antropološki, matematički i analitički, filozofski i psihološki pristup temi. Samo tako A+ postaje SIMBIOTIČKA arhitektura ili neka vrsta LABORATORIJE arhitekture..

Srđan Gavrilović MA Arch

Monday, February 04, 2008

MEHUR U MODERNOSTI 2 / BUBBLE AT MODERNITY 2
Arhitektura u procesu globalizacije-







Generički grad nema granicu. On nema formu. On je amorfan u onom obliku i smislu koliko sami možemo da ga zamislimo amorfnim. On jeste živa struktura ili tekstura utkana u strukturu na kojoj se nalazi i iz koje „crpi“ sokove života. Ljudi u tom gradu jesu slobodni u onom stepenu i na način na koji samo postavljaju pitanje i uslov slobode. Ako je sloboda mogućnost komunikacije onda su svi slobodni a ako je sloboda mogućnost šopinga onda je ona određena nizom uslovnih refleksa sredine koju čini takav grad. Dispozicija svega onoga što čini takav grad savršeno je logična - prati „trendove“ i „parametre“. Grad generisan na ovaj način jeste grad koji je „ostao“ bez istorije ili je „postao“ bez istorije baš kao što i funkcije u tom gradu vode ljudi bez prethodnih iskustava pošto ona nisu na ovakvom mestu - gradu „navike” i potrebe - savršene logike diktirane procesom pažljivog proračunavanja, potrebna.
Za ovakav grad zahteva se tolerancija u ravni potrebe. Središte tog grada konstantno se održava i razvija, ono se gradi ali i paradoksalno širi od periferije ka centru sa sumnjivim prostornim ili oblikovnim obrascima dok u njemu još uvek velike površine pripadaju suburbanim funkcijama koje kao recidiv prošlosti opstaju. U njegovom centru najskuplja je zemlja ali i to je paradoks pošto svi teže da žive što više od zemlje, na gornjim spratovima gde je pogled vredniji, neobično je stoga da je u takvom gradu najskuplji vazduh a visoke zgrade planiraju podalje od prirodnog centra. Ulica nestaje u takvom gradu. Trg se formira u pauzama između komunikacije i šopinga. Paradoks je da najstariji deo grada – ako je nešto istorije ili slučajnih slojeva ostalo u njemu, mora postati najmoderniji. Posao je rezervisan za mesto stanovanja a stanovanje je „mehur u Modernosti 2“. Tako se stambeni prostori pretvaraju u poslovne a poslovanje postaje stanovanje. Loftovi su kondominijumi građana takvog grada u kome je opsesija za brzinom u komunikaciji veća od egzistenc minimuma. Tako, naviknuti na definiciju egzistenc minimuma prisvajamo činjenično stanje kao egzistenc optimum u uslovima u okviru kojih pod „optimalnim“ smatramo ono što po logici stvari pripada. Komunikacije su svuda po površini. Umetnost je periferna delatnost koja je sa platna prešla na bilborde a sa bilborda na ekrane koji su zapravo fasade grada pošto u njemu treba prodati svaki santimetar ( Ne vraćamo li se na Aaltovu tvrdnju da je njegov modul 1 cm?). Grafizam u takvom gradu ne veliča arhitekturu iako ga arhitektura “nosi” kao najsigurnije mesto za kačenje robne marke koja se nalazi u vodoneprpustivoj kutiji bravarske preciznosti i prostor svodi na čist mašinski detalj. I ovde su odstupanja minimalna a spojnice naglašene kao vertikalne ili horizontalne te tako propuštene proplivavaju duž kuće naglašavajući karakter arhitekture bez arhitektoničnosti. Arhitektura tako postaje brava savršene preciznosti fasadera a efekte postiže dejstvom pažljivo uklopljenih spojnica bez ikakve igre oblika na svetlosti ili se odlazi u sasvim drugu krajnost razgrađivanjem prostora nizovima izlomljenih, ispresecanih kubusa, formiranje amorfnih organičnih struktura te se sa pravom postavlja pitanje kako verovati takvoj arhitekturi sa toliko „krivina“! Da li je ostalo išta od želje da se posmatrači okruže „mirnom jasnoćom“ suprotnom od napadnog „genija“ stvaraoca.



Zabrinjavajuća euklidovska šupljina presavija prostor rastačući ga do čiste bespredmetnosti u Modernosti 2. Univerzalizacija elemenata sistema uvodi nas u gubitak singularnosti te svaka kultura koja gubi tu vezu sa singularitetom umire – podvlači Bodrijar. Arhitektonski grafizam sistema upućuje na izračunjivost sistema u svakom smislu, bez straha od posebnosti, pošto, ako je posebno, tada je izopšteno. Ako je crveno tada je neprihvatljivo. Ako je krivo tada je promiskuitetno a ako je belo tada je “passe” – moderno.


Zato se krećemo kroz Modernost 2, sa željom univerzalnosti držeći visoko gore transparent – “tako možemo i mi” uz zaboravnost da tako rade i svi ostali! Možda se vezujemo za činjenicu da je samo ponavljanje znaka faktički tačno predstavljanje označenog? Možda to radimo nesvesno ali svakako plutamo u mehuru u Modernosti 2 kao ničim izazvan slučaj. Možda i čekamo da vidimo šta će se desiti sa našim mehurom? U ostalom on i nije “naš” tako da i nije bitno. Važno je držati ga se! Ne posustati u podražavanju obrasca! Makar on pukao! Makar to bilo i po cenu arhitekture!

Srdjan Gavrilović, DOMAA

(tekst objavljen u casopisu "ARHITEKTURA", Januar 2008)