Monday, July 04, 2011

Misliti arhitekturu - Kritika kao nužnost



Zapravo jedna ideja da se napravi sajt koji govori o arhitekturi i na kome se slovo "A" piše kao veliko slovo bila je osnovna ideja koja se rodila pre všse od deset godina. Danas je ona donekle zaokružna ali opet ne i dovršena. Zaokružena je kroz aktivno bavljenje kroz praksu i pisanje, povremene javne istupe na tribinama i u radio emisijama, konstantno traženje novih mogućnosti da se o arhitekturi i gradu, kao velikoj sintezi arhitekture govori i pise.

Teorija arhitekture, kao tema u ovom društvu postoji ali se nalazi skrivena iza zidova institucija koje bi trebalo da šire arhitekturu a ne da je zatvaraju u panaoptikum sistemskog. Sa druge strane, biti i nazivati sebe teoretičarem arhitekture, puno je teže i zahteva popriličnu dozu samokritičnosti u smislu toga ŠTA i O ČEMU neko ko se bavi ovom temom zapravo piše i na koji način to radi. I na kraju krajeva, osnovno pitanje je zapravo - koliko ljudi to istinski radi u svrhu podizanja same pozicije profesije - jer je to jedini benefit koji može da postoji, pošto ovakvu vrstu angažmana, u našem društvu, niko ali baš niko ne želi i da plati.

Baviti se teorijama, generalno gledajuci, u okruženju kao što je ovo, a da one nisu političke, znači stavljanje sebe na margine i to predstavlja svestan akt. Zato, između ostalog, kao uzročno posledična veza, nema ni arhitektonske kritike već se ona svodi na predstavljanje objekata, najčešće u superlativu, bez zauzimanja STAVA o tome. Kritiku, stav čini kritikom a ne opis onoga što više manje danas možemo pronaći na internetu, časopisu ili novinama. I taj stav mora da bude pre svega konstruktivan i stručno utemeljen! Kritikom ne može da se bavi svako, baš kao ni teorijom arhitekture! Zato postoji jasna linija između istoričara arhitekture i teoretičara! Ta linija je puno jasnija u onim društvima u kojima postoje i teorija i istorija arhitekture ali podvučene - obe, arhitektonskom kritikom!

A baviti se kritikom u arhitekturi znaci staviti sebe VAN margina i tokova - znači biti nepostojeća figura na "javnoj sceni" koja, zapravo kao takva i ne postoji. Kritikom arhitektonskog stvaralaštva, danas se na ovom području ne bavi gotovo NIKO! Pokušajte da napišete i prodate jedan KRITIČKI tekst o arhitekturi. To je apsolutno nemoguća mislja i to ne samo iz razloga što to niko ne želi da objavi, već iz razloga što to zapravo niko ne želi ni da pročita! Davno, sada tome ima vec dvanaest godina, pitao sam Ranka Radovića - zašto u svojim razmatranjima nikada ne napravi osvrt na našu arhitektonsku scenu - odgovorio mi je kratko... "Ko to želi neka kupi oklop!". Bio sam u prvoj generaciji slušalaca Rankove škole Moderne arhitekture na Kolarcu. I tu je sve bilo jasno... To je tako decenijama u okvirima struke i to je žalosno mesto našeg bavljenja ovim poslom jer nepostojanje kritičkog gledišta ili ne razmišljanje o arhitekturi, kao "ogledištu", zapravo oduzima vrednost i legitimitet samoj arhitekturi i predstavlja prvo mesto nestanka i teorije u arhitekturi pošto su teorija i kritička misao jako usko i blisko povezane. Obe MISLE arhitekturu. A danas je "misliti" arhitekturu vrlo retka tema. Proizvodnja je već nešto sasvim drugo.

Možda nas ova 2011 godina, zapravo i natera da počnemo da mislimo arhitekturu, zato što je veliki broj onih koji rade i crtaju arhitekturu ostao bez posla, pa se možda lati olovke kao poslednje slamke ka "bavljenju" temom za koju su izgubili dobre godine i odrekli se mnogih noći i izlazaka pa i delom normalnog života... MOžda zapravo, ovo baš i jeste trenutak, da počnemo da razmišljamo o arhitekturi sa velikim "A", jer na kraju krajeva, samo nam to ostane kada ne možemo da je proizvodimo... Da je "mislimo" i prevrćemo kroz reči, filozofeme i teme... Možda, samo tako ARHITEKTURA opet dodje na svoje mesto a arhitekte nadju nekakvo mesto u ovom limbu, između nekada i sada... Možda, baš i zbog toga u ovoj godini imamo toliko manifestacija koje su vezane za arhitekturu - od Salona arhitekture preko BINE pa do konferencije o arhitekturi i gradu, koju organizuje Urbanistički zavod već nekoliko poslednjih godina, koja u svoj centar sada postavlja ekološko, u smislu međuzavisnosti sa ekonomskim i prostornim. Možda sve velike arhitekture i počivaju na teorijama koje ih postavljaju i čitaju kao obrasce odredjenog vremena, modela ili modula.

Možda... Se sve to, sa prvim velikim poslovima, koji se tako dugo najavljuju, opet nestane i utopi se u produkciju i pravljenje kvadrata koje će neki nazvati arhitekturom ali koji bez zdrave kritike nikada to neće postati... Arhitektura, i danas to mislim, je kao i pre nekoliko godina, kada sam pokrenuo panel u okviru Salona arhitekture, najbogatija umetnost sa najslabijom kritikom.

Tuesday, August 31, 2010

A+ | 32. SALON ARHITEKTURE U BEOGRADU 2010. / 32.nd SALON OF ARCHITECTURE


Autori grafickog identiteta 32. Salona arhitekture/graphic identity authors:
Srdjan Gavrilovic Ma Arh
Dejan Jovicevic Ma arh
Anja Marcetic scenograf

Salon arhitekture, 32. po redu, pod nazivom "Prilagođavanje... arhitektura plus", otvoren je od 25. marta do 30. aprila 2010.godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Svečano otvaranje sa dodelom nagrada bilo je 25. marta u 19h.

"Prilagođavanje... Arhitektura plus" je tema ovogodišnjeg 32.Salona arhitekture. Salon arhitekture je vodeća manifestacija Muzeja (MPU) u polju arhitekture, koja okuplja, prezentuje i afirmiše autorske prakse domaće arhitektonske scene. Salon uvek iznova, ističe značaj misije arhitekture u razvoju društva, zalaže se za pluralnost i kvalitet arhitektonskih rešenja i graditeljske standarde, nastoji da ukaže i na alternativne, istraživačke ideje i projekte. Osim što reflektuje uglavnom arhitektonske i urbanističke prakse naše sredine, Salon je i mesto i prilika za razmenu lokalnih, regionalnih i globalnih iskustava. Otvoren je za sve generacije arhitekata iz zemlje i inostranstva.










pozivnica/ invitation card
















simboli salona / salon of architecture signs




















katalog / catalogue front page








Trg republike / Republic square


Friday, June 18, 2010

DIE AUSSTELLUNG UNBEKANNTER ARCHITEKTEN / IZLOZBA NEPOZNATIH ARHITEKATA

- Magazine ARHITEKTURA - ARCHITECTURE - Front cover




















autor izlozbe: Srdjan Gavrilovic Ma Arch
ISTORIJSKA PODLOGA

I
Bruno Taut je bio vodeći arhitekta povezan sa Berlinskim krilom ekspresionističkog pokreta. Nakon studija kod Teodora Fišera (Theodor Fisher) u Minhenu (1904-1908) Taut je pokrenuo praksu u Berlinu zajedno sa Francom Hofmanom (Franz Hoffmann) a kasnije im se priključuje i Tautov Brat Maks (Max Taut) i iako su delili iste arhitektonske ideale nikada nisu sarađivali na projektima.

II
Najveći deo ranih projekata Bruna Tauta sastojao se od modela jeftinog stanovanja u okviru koncepta Vrtnog Grada. Jedan od najoriginalnijih elemenata njegovog rada bila je upotreba boje na fasadama – motiv koji Taut nastavlja da koristi kroz svoju karijeru. Uporedo on razvija koncept kuće za narod (Volkhause) i Krune grada ( die Stadtkrone) spomenute prvi put u njegovom članku „Neminovnost“.U okviru ova dva, blisko povezana koncepta, on je pokušao da definiše strukturu koja bi povezala suštinu srednjevekovnog grada u modernim okvirima. Taut je vizuelizovao kristalnu kuću od obojenog stakla koja će zasijati kao blistavi dijamant preko novog Vrtnog grada.

III
Tokom Prvog svetskog rata, u periodu smanjene aktivnosti, Taut je pripremao dve knjige – Kruna grada (Die Stadtkrone) i Planinsku arhitekturu ( Alpine Architektur), obe su objavljene 1919. Pre pisanja ove dve knjige Taut je već izgradio Stakleni paviljno na izložbi Werkbunda 1914. godine u Kelnu. Ova kuća je anticipirala kuću za narod (Volkhaus).

IV
Stakleni paviljon i obe knjige koje je Taut napisao direktno se naslanjaju na ideje Tautovog prijatelja, pisca Paula Šerbarta (Paul Sheerbart 1836-1915). Šerbartova utopija u velikoj meri zasniva se na periodu Romantizma, posebno Novalisu koji je oživeo svetlost i simbolizam kristala Judeo-Hrišćanstva i Islamskog misticionizma.

V
Tautova Gradska kruna bila je pokušaj upriličavanja umetničke forme Pjotr Kropotkinovog (Pyotr Kropotkin) anarhizma. Bazirana je na ideji nestajućeg Vrtnog grada kao alternative Metropolisu i predstavljala je anti-urbanu ideologiju.

VI
Sa Valterom Gropiusom i Adolfom Beneom (Adolph Behne) Taut osniva Radnički savet za umetnost (Arbeitsrat für Kunst – AFK) 1918. godine. U otvorenom pismu iz Novembra 1918. naslovljenom na Socijalističku Vladu napisao je:„Umetnost i život moraju formirati zajedništvo, moraju se ujediniti (...) „ Nakon što Savet nije uspeo da zainteresuje Vladu za svoje predloge Taut smišlja ideju za IZLOŽBU NEPOZNATIH ARHITEKATA.

VII
Najvažniji događaj za vreme Gropiusovog mandata, vođenja Radničkog saveta za umetnost AFK bila je izložba nepoznatih arhitekata postavljena u Aprilu 1919.
Iako nije imala rezultata u popularizaciji ciljeva, ispalo je da je predstavljala događaj od velike važnosti u istoriji moderne arhitekture.
Pamflet na 4 stranice objavljen povodom izložbe nike sadržavao imena ali je sadržavao 3 manifestna teksta Valtera Gropiusa, Bruna Tauta i Adolfa Benea..

BEOGRADSKA IZLOŽBA NEPOZNATIH ARHITEKATA

Pored činjenice da je naziv izložbe istovetan sa nazivom izlozbe od pre skoro 100 godina ideja je sadržana i u činjenici da zapravo niko od predstavljenih arhitekata, umetnika, slikara iz kruga oko Bruna Tauta nije bio de facto nepoznat.

Ideja svetla i kristala prelama se kroz ideju FORME i formalnog prikaza pojedinih projekata koji upućuju na ideju da arhitektura, iako nužno ne mora da bude, i te kako može biti igra linija na papiru i kao takva postati REALNA forma u prostoru ali kroz PROCES projektovanja koji je nužna pretpostavka onoga što se zove ARHITEKTURA.

Pozicija arhitekata u današnjem društvu isto tako se kreće ka ekstremu apsolutnog neprepoznavanja. Danas, autore arhitektonskih dela gotovo niko u društvu ne zna! Projektovanje je postalo „iscrtavanje naručiteljevih zamisli“ a umesto da bude deo „tržišta ugleda“ arhitektura je postala isključivo deo „tržišta novca“ (pod navodima K. Rogina, Abecederij arhitekture, 2006. Takva situacija ne ide nikako na ruku sa idejom formalnog pristupa u arhitekturi već se isključivo okreće ka upotrebnom (metrima kvadratnim) prostora koji donose profit!

Prikazani projekti deo su grupe 9 arhitekata, različitih generacija, koji imaju različite vizije prostora i prostornih obrazaca sa jednom zajedničkom linijom u razmišljanju a ona se zove ARHITEKTURA koja se razlikuje od pukog GRAĐEVINARSTVA. Svaki od prikazanih projekata iza sebe ima PROCES kao konstitutivni deo projektantskog pristupa materiji. Proces je podvučen kroz promišljanje prostora kao osnova za dalji rad i vezu arhitekture sa okruženjem. Elementi procesa variraju i prelamaju se u zavisnosti od teme.

Broj od 9 izlagača nije slučajan. On predstavlja NEDOVRŠENO do 10! I to je ideja vodilja – Model na koji se može dodati! Ili sa koga se može ODUZETI. Principi su redukcija, dijastaza, sinteza elemenata, nagomilavanje pa ponovno oduzimanje do potpunog prečišćavanja forme koja tako predstavlja omaž kompletnom XX veku. Od Ekspresionizma preko Moderne i High Teck arhitekture do prostora „između“ – DE CON arhitekture.

Prikazani radovi deo su ideje A+. ARHITEKTURA „i“, ili jednostavno – nešto VIŠE od arhitekture. Nešto više od pukog projektantskog, nešto što zahteva kompleksniji pristup od uobičajenog projektantskog pristupa, nešto što zahteva kompletnu ličnost! Nešto KOMPLEKSNIJE a to su sociološki, kulturološki, ekološki i biološki, antropološki, matematički i analitički, filozofski i psihološki pristup temi. Samo tako A+ postaje SIMBIOTIČKA arhitektura ili neka vrsta LABORATORIJE arhitekture..

Srđan Gavrilović MA Arch

Monday, February 04, 2008

MEHUR U MODERNOSTI 2 / BUBBLE AT MODERNITY 2
Arhitektura u procesu globalizacije-







Generički grad nema granicu. On nema formu. On je amorfan u onom obliku i smislu koliko sami možemo da ga zamislimo amorfnim. On jeste živa struktura ili tekstura utkana u strukturu na kojoj se nalazi i iz koje „crpi“ sokove života. Ljudi u tom gradu jesu slobodni u onom stepenu i na način na koji samo postavljaju pitanje i uslov slobode. Ako je sloboda mogućnost komunikacije onda su svi slobodni a ako je sloboda mogućnost šopinga onda je ona određena nizom uslovnih refleksa sredine koju čini takav grad. Dispozicija svega onoga što čini takav grad savršeno je logična - prati „trendove“ i „parametre“. Grad generisan na ovaj način jeste grad koji je „ostao“ bez istorije ili je „postao“ bez istorije baš kao što i funkcije u tom gradu vode ljudi bez prethodnih iskustava pošto ona nisu na ovakvom mestu - gradu „navike” i potrebe - savršene logike diktirane procesom pažljivog proračunavanja, potrebna.
Za ovakav grad zahteva se tolerancija u ravni potrebe. Središte tog grada konstantno se održava i razvija, ono se gradi ali i paradoksalno širi od periferije ka centru sa sumnjivim prostornim ili oblikovnim obrascima dok u njemu još uvek velike površine pripadaju suburbanim funkcijama koje kao recidiv prošlosti opstaju. U njegovom centru najskuplja je zemlja ali i to je paradoks pošto svi teže da žive što više od zemlje, na gornjim spratovima gde je pogled vredniji, neobično je stoga da je u takvom gradu najskuplji vazduh a visoke zgrade planiraju podalje od prirodnog centra. Ulica nestaje u takvom gradu. Trg se formira u pauzama između komunikacije i šopinga. Paradoks je da najstariji deo grada – ako je nešto istorije ili slučajnih slojeva ostalo u njemu, mora postati najmoderniji. Posao je rezervisan za mesto stanovanja a stanovanje je „mehur u Modernosti 2“. Tako se stambeni prostori pretvaraju u poslovne a poslovanje postaje stanovanje. Loftovi su kondominijumi građana takvog grada u kome je opsesija za brzinom u komunikaciji veća od egzistenc minimuma. Tako, naviknuti na definiciju egzistenc minimuma prisvajamo činjenično stanje kao egzistenc optimum u uslovima u okviru kojih pod „optimalnim“ smatramo ono što po logici stvari pripada. Komunikacije su svuda po površini. Umetnost je periferna delatnost koja je sa platna prešla na bilborde a sa bilborda na ekrane koji su zapravo fasade grada pošto u njemu treba prodati svaki santimetar ( Ne vraćamo li se na Aaltovu tvrdnju da je njegov modul 1 cm?). Grafizam u takvom gradu ne veliča arhitekturu iako ga arhitektura “nosi” kao najsigurnije mesto za kačenje robne marke koja se nalazi u vodoneprpustivoj kutiji bravarske preciznosti i prostor svodi na čist mašinski detalj. I ovde su odstupanja minimalna a spojnice naglašene kao vertikalne ili horizontalne te tako propuštene proplivavaju duž kuće naglašavajući karakter arhitekture bez arhitektoničnosti. Arhitektura tako postaje brava savršene preciznosti fasadera a efekte postiže dejstvom pažljivo uklopljenih spojnica bez ikakve igre oblika na svetlosti ili se odlazi u sasvim drugu krajnost razgrađivanjem prostora nizovima izlomljenih, ispresecanih kubusa, formiranje amorfnih organičnih struktura te se sa pravom postavlja pitanje kako verovati takvoj arhitekturi sa toliko „krivina“! Da li je ostalo išta od želje da se posmatrači okruže „mirnom jasnoćom“ suprotnom od napadnog „genija“ stvaraoca.



Zabrinjavajuća euklidovska šupljina presavija prostor rastačući ga do čiste bespredmetnosti u Modernosti 2. Univerzalizacija elemenata sistema uvodi nas u gubitak singularnosti te svaka kultura koja gubi tu vezu sa singularitetom umire – podvlači Bodrijar. Arhitektonski grafizam sistema upućuje na izračunjivost sistema u svakom smislu, bez straha od posebnosti, pošto, ako je posebno, tada je izopšteno. Ako je crveno tada je neprihvatljivo. Ako je krivo tada je promiskuitetno a ako je belo tada je “passe” – moderno.


Zato se krećemo kroz Modernost 2, sa željom univerzalnosti držeći visoko gore transparent – “tako možemo i mi” uz zaboravnost da tako rade i svi ostali! Možda se vezujemo za činjenicu da je samo ponavljanje znaka faktički tačno predstavljanje označenog? Možda to radimo nesvesno ali svakako plutamo u mehuru u Modernosti 2 kao ničim izazvan slučaj. Možda i čekamo da vidimo šta će se desiti sa našim mehurom? U ostalom on i nije “naš” tako da i nije bitno. Važno je držati ga se! Ne posustati u podražavanju obrasca! Makar on pukao! Makar to bilo i po cenu arhitekture!

Srdjan Gavrilović, DOMAA

(tekst objavljen u casopisu "ARHITEKTURA", Januar 2008)

Thursday, November 22, 2007

SAVSKI AMFITEATAR - STUDIJA PRIMERA

Savski amfiteatar – od ideje do realizacije
(Studija primera)

“Leva obala Save bila je Austrijska. Od obale pa do Zemuna samo pesak i baruštine. Na obali su bile straže, jedna na samome ušću Save u Dunav, druga na pola puta do železničkog mosta, treća kod samog mosta. Između tih stražara polako su išla stazom pored vode, ukorak, dva mađarska stražara sa puškama i velikim zelenim perjem na kalpacima kao čitavim petlovskim repovima. Između njihovih prolaza bilo je po oko pola sata slobode. To smo mi koristili, preplivali i išli u bare da beremo lokvanj. No jednom su stražari pokvariji red, iznenadili nas i uhvatili Huga koji je bio najdalje otišao i onako goluždravog oterali ga peške čak u Zemun. Tamo su ga držali sve do noći, a onda doveli natrag na obalu i pustili ga da prepliva.“

(Aleksandar Deroko, A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom, Beograd 1984. pp. 48)

Uvod:

Kako nastaju gradovi? Koji su to elementi koji su presudni u izboru mesta za grad? Kakva je uloga lovca u formiranju grada? Koje zajednice pribegavaju formiranju naseobina? Kakva je uloga reke u formiranju grada? Kakva je uloga odbrane u formiranju grada? Kakva je uloga groblja u formiranju grada? Samo su neka od mnogobrojnih pitanja kada je u pitanju formativno grado-graditeljstvo.
Neki gradovi imaju sreću. Drugi imaju nesreću. Treći - sreću u nesreći! Jedni rastu polako, vekovima. Ovi drugi niču u decenijama. Treći nikada ne niknu do kraja! Jednima je okvir zacrtan i oni ne žele da odu dalje, drugima je rast osnovni princip, dok treći rastu samo kada istinski to mogu. Ima gradova koji su pobednici, postoje oni koji su neutralni a ima i onih koji su gubili pa pobeđivali pa opet gubili i onda opet pobeđivali i tako u nedogled. Ima gradova za koje je vreme stalo. Ima ih kroz koje vreme briše. Ima i onih koje vreme, s vremena na vreme, piše. Svi oni, bez obzira o kojoj vrsti, tipu ili morfologiji pripadaju, predstavljaju jedinstvenu vrstu simbioze čoveka sa prirodom, okruženjem, okrenutost čovekovu ka ritualu od kosmogonijskih i mitskih predstava do čistog i racionalnog logosa koji ukida mit kao jedan od suštinskih elemenata gradograditeljstva. I svi oni žive ili umiru. Ali sasvim sigurno nestaju kada iz njih ode čovek.
Danas se postavlja pitanje suštine grada. Postavlja se pitanje njegove definicije i disperzivnosti. Postavlja se pitanje forme grada u uslovima globalne ekonomije i novog svetskog poretka. Postavlja se pitanje ka čemu teži grad i koji su to generatori koji determinišu njegove nove konture naprampostavljajući ih starim obrascima već postojećeg. Traže se novi pristupi i metode a vraća se u tom traganju na staro, nekako intuitivno tražeći spas u onome što se zove „iskustvo“. Vozimo se od kosmogonijskih crteža preko egipatskih svetilišta, atinskog akropolisa i rimskog urbanizma sve do srednjevekovnih zaleđa baroknih i renesansnih koncepata grado-graditeljstva sa ponekom pauzom koja zapravo čini kontrapunktove onome što se zove zahuktavanje mašine pred pravu eksploziju snage. Početak industrijske revolucije, Rusoovski „plemeniti divljaci“ i Lokove „tabula rase“ formiraju novu svest Sen Simonovskog urbanizma, utopijskih vizija i vrtnih predstava Ebenezera Howarda unoseći urbanizam na mala – velika vrata XX veka.
Ponekad se pitam – nije li u našem slučaju vreme zakasnilo? Nekako se ne mirim sa činjenicom da smo mi ti koji stalno negde kasne. Nismo li mi imali zabranu preplivavanja i branja lokvanja s onu strane reke? Dok su druge, isto tako stare evropske države, uobličavale svoje državne okvire i odavno iživele krvave revolucije, skinule kralja, posekle glave pa na kraju krajeva secirale i gradsko tkivo a sve u cilju čiste higijene i iskorenjivanja Kolere koja je harala gradom[1] u dve katastrofalene epidemije odnevši u ta dva navrata oko 50.000 ljudskih života? Nismo li zakasnili sa sekcijom – veliki urbanistički zahvati i ostali u nekakvom prostoru „između“ u onom vilajetovskom limbu – „ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš kajaćeš se“? Ili smo možda baš na dobrom putu ali samo sa malim zakašnjenjem. Posmatrajući velike rekonstrukcije XIX veka, Beča, Barselone i posebno rekonstrukciju Pariza nameće se pitanje obima i načina. Mogućnosti i sredstava. Istorijskog trenutka i vizionarstva. Napoleona i Osmana zamišljam u vrlo kratkom razovoru i prenošenju ogromnih odgovornosti. Sa druge strane čovek koji će postati toliko neomiljen da će o tome dve stotine godina posle pričati priču ali i podvući jedno veliko delo – rekonstrukciju
Pariza! Simbol i vera XIX veka u moć proizvodnje. Stvaralački čin pun odricanja sa verom. Svi veliki graditelji su je imali. i Borromini, i Gaudi, i Kahn. Nekako mi se uvek činilo da je za velike poduhvate potreban diktator! I mecena svakako. Ponekad i vrtlar kao što je to Osmanu bio Žan Alfan[2]. Možda me pobijaju velike rekonstrukcije gradova koje su u toku. Berlin konačno dobija svoje die Stadte Mitte a Katovice doživljavaju veliku rekonstrukciju centralnog gradskog jezgra koje će se najverovatnije zvati Nove Miasto – svi stari delovi poljskih gradova zovu se jednostavno – Stare Miasto! U svakom slučaju pred nama stoji jedna nova faza razvoja grada. Otvara se nova tema sa nadamo se novim trendom u rešavanju pitanja – sa idejom da se pitanje postavi ali i nakon datog odgovora adekvatan odgovor realizuje.



* (Bečki „RING strasse“ – prsten XIX vek)

POSTAVKA ZADATKA

Na početku trećeg milenijuma, kako pompezno zovemo ovaj presečni trenutak, Beograd se suočava sa otvaranjem velikih urbanističkih pitanja. Skoro celi protekli vek, od 1929. godine pa i do danas, Beograd je otvarao pitanje jedne druge gradske teme. Teme Terazijske terase ili Terazijskog platoa. Druga velika tema, koja prati prvu, iz prikrajka, kao nagoveštaj poteza jedne ideje koja se završava na obali jeste tema Savskog amfiteatra. Te dve teme, po našem mišljenju zapravo čine jednu temu ali nekako nedovoljno „otvorenu“ a opet logičnu i jasnu. Još od formiranja naselja u šancu – kako se popularno zvalo naselje na potezu od male pijace do iza Savskog pristaništa grad se okreće na drugu stranu – od vode. Logično se širi u pravcu koji mu pripada ka kome ima pristupa. Granica države, reka i močvarno zemljište bare „Venecija“ sa ove „naše strane“ te nezdravi uslovi života uzroci su okretanja grada ka drugoj strani. Konfiguracija terena, loši uslovi za bilo kakvu gradnju i samo ime koje su beograđani nadenuli lokaciji oslikavaju njen karakter u celosti. Sa druge strane, nasipanje zemljišta koje traje još od sredine XIX veka i koje je formiralo priobalje u obliku amfiteatra, te formiranje železničke stanice na mestu na kome se i dan danas nalazi 1884. godine samo nakon nekoliko godina bilo je negativno ocenjivano i razmišljalo se o njenom premeštanju. Zaleđe koje uokviruje savski amfiteatar razvijalo se kroz planove Emilijana Joksimovića i ulica Kneza Miloša bila je gotova još 1842. godine kao jasna veza duž koje se razvijaju botanička bašta (1886), dvorski kompleks, kasarne (na istom mestu na kome Dobrović gradi zgrade generalštaba (1956-1963) pa pored gradskog monopola na izlasku nasuprot Vajfertovoj pivari (1873). Ta značajna veza i danas se pokazuje jednom od najbitnijih komunikacija Beograda. Linija Sarajevske ulice, Bosanske, te pozicija Zelenog venca
čini prvu liniju neposredno iznad Savskog amfiteatra i zapravo i dan danas u geološkoj karti Beograda predstavlja graničnu liniju klizišta. Pre 1830. godine tu se nalazio liman i luka u koju su manji brodovi dopremali robu najčešće na splavovima koje bi potom rastavili i prodali kao drvenu građu. Matica reke, koja je „produvavala“ liman stalno je potkopavala Savsku padinu dovodeći do stvaranja klizišta Zeleni venac sa barom na mestu današnje pijace. Posebno je interesantan dokument koji je objavio Emilijan Joksimović – Objašnjenje predloga za regulisanje onog dela varoši Beograda što leži u šancu; ispod predloga rešenja tog crteža nalazi se tanko iscrtan crtež turske varoši sa svim elementima orijentalnog otomanskog urbanizma.[3]
I pored očiglednih tehničkih problema Nikola Dobrović je još u postavci na konkursu za Terazijski plato iz 1929. godine uočio prirodnu vezu i naglasio pravac Terazije – Savski amfiteatar. Kosta Strajnić u letopisu matice srpske iz 1929. navodi: U ovom projektu progovorila je umetnička ličnost arhitekta Nikole Dobrovića, koji u jugoslovenskoj arhitekturi započinje epohu, dovodeći nas u direktnu vezu sa stvaralačkim naporima današnje i sutrašnje Evrope“[4]. Iako je konkursnim zadatkom tražena regulacija Terazija Dobrović jasno daje do znanja i pokazuje pun kapacitet lokacije spuštajući ga stepenasto do Karađorđeve ulice – logično sagledavajući celinu a ne samo njen deo, kao logični nastavak ka Savskom amfiteatru. „Značajno je da je, već tada, arhitekta Nikola Dobrović u okviru konkursa predložio stepenasto provođenje terasa nizbrdo do Karađorđeve ulice i njihovo produženje do obale Save. Tek ovaj predlog dao je
kompletnu predsatavu Terazijske terase, povezujući je sa idejom o Terazijskom prodoru“[5]. I nije samo bitna ideja prodora i veze već je suština u logici formiranja prostora i njegovog prirodnog okvira! To je ideja značajnog prodora grada na reku a ne ideja prodora sporedne ulice na reku! To je ideja koja afirmiše grad. Ideja kojoj nije potrebna veštačka kapija kada poseduje prirodnu kapiju koja samo čeka da bude iskorištena! To je ideja zbog koje grad postaje mesto dolaska i ideja koja grad otvara korisnicima a ne ograđuje ga za privilegovane. I to su
velike ideje. Onakve kakve smisle džinovi a uporni mali patuljci ih ruše. Savski amfiteatar jeste takva ideja! Ogromna ideja čija definicija zahteva džinove! Potez i mesto ali u kontekstu grada. Kao takva odgovara gradu ali i grad odgovara njoj u kontekstu



*(Konkursno rešenje Nikole Dobrovića za Terazijski plato 1929. godina)
poimanja prostora kao jedinstvene celine. Celine kojoj treba odrediti referentne elemente. Celina koja stoji u odnosu „na“. Prva inicijacija Savskog amfiteatra u konkursnom radu Nikole Dobrovića nije zaživela. Niti neke posle tog rada a bilo ih je (plašim se da će ih biti još) ali je jedna druga tema „ničim izazvana“ ugledala svetlost dana i otvorila jedan sasvim novi grad. Na terenu leve obale Save, tamo gde su Beograđani sadili povrće, a baš preko puta Terazijskog platoa, između Brankovog i Starog savskog mosta iznikao je po projektu opštinskih arhitekata Milivoja Tričkovića, Rajka Tatića i Đorđa Lukića kompleks Starog sajmišta. Osmišljen kao radijalni koncept, sa centralnim paviljonom – te kulom kao glavnim motivom. Ono što je predstavljalo logiku, akciju u prostoru transponovalo se na reakciju! Kao da je Dobrovićev predlog inicirao formiranje prvog
izdanka Novog Beograda. Ipak, u ranoj urbanističkoj praki u Srbiji izdvaja se nekoliko projekata od velikog značaja od kojih je posebno interesantan za temu Savskog amfiteatra konkursni rad za Generalni urbanistički plan,
(Rudolfo Perco, Ervin Bock, Erwin Ilz, skica za generalni urbanistički plan Beograda 1922. godina)[6]
Beograda koji su izradili Rudolf Perco Ervin Bock i Ervin Ilz pod šifrom Singidunum 1922. godine. Ovaj rad, kao i drugi projekti[7] razvijali su izrazit artistički stav prema gradu ali je rad iz 1922. godine nagovestio izgradnju suprotne obale Save u odnosu na baru „Venecija“ te pretpostavio nekoliko veza putem mostova sa drugom stranom reke.
U svom planu za Beograd Alban Chambon[8] ne tretira drugu obalu uopšte a mesto gde se nalazi bara „Venecija“ postaje železnička stanica.

PRISTUP ZADATKU

Kada se pojavila knjiga Umetničko oblikovanje gradova, Kamila Zitea 1889. godine u Beču celi prvi tiraž bio je vrlo brzo rasprodat. Već posle nekoliko nedelja objavljivanja delo je nestalo a drugo je štampano u potpunosti neizmenjeno već svega nekoliko meseci kasnije te iste godine krajem Juna meseca. Zite u toj knjizi govori o gradu. O odnosima unutar grada, formiranju grada i gradskih jezgara, otvara pitanje umetnosti u okvirima urbanističkog projektovanja. Zite kaže: „Izgradnja gradova ne bi smela biti samo stvar tehnike, nego bi morala biti i stvar umetnosti u najpotpunijem i najvišem smislu“. Nekoliko desetina godina kasnije rodonačelnik „Novog urbanizma“ Leon Krier posvećuje knjigu „Urbani prostor“ Ziteu :“Da izađemo iz knjiga i iz sveta razmišljanja i ideja o gradu, kad on stvarno postoji i kada iz mnogih njegovih prostora vreba duboka senka osame. Grad je tvorevina društva i vremena – prilika je da ga poboljšamo, a nije ni manja dužnost. Umesto usamljenih kuća, umesto zbira, naslućuje se mogućnost da ipak nadvladamo ’nezgrapnu geometriju’“.[9] Dvadeseti vek otvara pitanje urbanizma. A direktno ga postavlja Zite. Nakon toga u okvirima evropskog funkcionalizma i kroz arhitekturu nakon I svetskog rata kreću obnove i veliki urbanistički poduhvati. Weissenhof Siedlung – Stutgart 1927. samo je laboratorija za ispitivanje modela ali sa dubokom pozadinom u belini Maljevičevskih razmišljanja o slici. Od sredine XX veka počinju nove tendencije koje oslobađaju umetnika u arhitektama i urbanistima i mada više na papiru a menje u realnosti javljaju se tendencije ka formiranju Novog Vavilona ili novih urbanih habitata koji u radovima Le Corbizijea oživljavaju jednu ideju kuće kao mašine za stanovanje ali i grada u kući ili kuće u gradu što je predstavljao Marseljski blok. Organski gradovi i tvorevine grupa poput Superstudija i Arhigrama, Arhizoom-a te Metaboličke tvorevine japanskih arhitekata sedamdesetih godina samo su neki od primera želje ljudi koji razmišljaju o gradu da mu daju referentni okvir. Od plemenitog divljaka do
čoveka budućnosti prošlo je skoro tri stotine godina a trka u definisanju forme i dalje traje. i sve su prisutne i dan danas! Gradovi koji se revitaliziraju i vraćaju na obrasce srednjevekovnih gradova ne samo sa željom prezervacije već i sa željom afirmacije takvih prostora do pokušaja da se grad prebaci kroz futurističku ili metafizičku viziju do bliže ili dalje budućnosti. Ove prve tendencije su višestruko važne jer poštuju postavljena ustrojstva i premišljanja o gradu koji kao složeni organizam postoji milenijumima a ovi drugi pristupi okreću koncept grada inicirajući pitanja, žudeći za odgovorima uz potrebu da promene poziciju grada u odnosu na sutra. Verovatno i sa željom da sutra promeni poziciju u odnosu na grad. Pristup razvoju budućih gradova bez obzira na sve promoviše pristup koji ipak čoveka stavlja u centar zbivanja u smislu očuvanja životne sredine, odbacuje sve prisutniji interesni pristup arhitekturi i urbanitetu u okviru koga „Forma sledi profit“ a većina svremene arhitekture postaje produkt ekonomije i politike (u našem slučaju dnevne), verujući u viziju boljeg i zdravijeg okruženja – ekološke principe okruženja. Suštinski u tom pristupu jeste kritika upućena ka politiziranju u okviru tehničkih problema i obratno te se u svrhu toga otvaraju debate i javni uvidi, kritički dijalozi i neguje sloboda izraza. Glavni cilj u tom smislu razvoja grada, u sredinama koje su odavno definisale svoje urbane okvire i trasirale put gradu ali ipak, svesne činjenice da je grad organizam koji raste i diše, jeste borba za razvoj i unapređenje životne sredine u gradovina nasuprot stagnacije problema. Jednom rečju problem je zdravo otvoriti ali ga na kraju i rešiti bez naknadnog zatvaranja kako bi se naizgled problem rešio a on zapravo ostaje bolna rana u tkivu grada, jednom ili više puta secirana. U tom smislu principi i pristupi rešavanju problema bilo gde u svetu pa tako i kod nas trebalo bi da se kreću od ideje ka realizaciju u okvirima utvđenih rokova i samo tako bili bi sigurni da smo blizu rešenja problema.
Mogućih smernica za rešavanje problema ima nekoliko. One se sa jedne strane nalaze u ravnima potrebe, sa druge strane u ravni ekonomskog pristupa problemu ili u ravni društveno potrebnog pa sve do ravnine u kojoj grad postaje pozornica za predstavu života koji kroz njega teče a on postaje marker na mapi sveta. Kao i pojedine četvrti u gradu, ili trgovi u četvrtima tako postaju i gradovi u regionu posebni, različiti, životniji od nekih drugih dok ne zasijaju planetarnim sjajem kao što to čine Njujork, London, Pariz, Rim, Buenos Sajres ili Tokio. Treba imati u vidu ono što Vitgenštajn zove „glorifikacijom arhitekture“ ali nje ne može biti tamo gde „nema čega da se glorifikuje“! U slučaju Savskog amfiteatra to može da upućuje direktno na glorifikaciju života u punom smislu te reči. Primena sens-urbanizma, koga još Dobrović spominje, koji je „iznad stručo zanatskog otaljavanja ili profesorsko-akademskog mudrovanja i rešavanja određenog gradouređivačkog poduhvata.“ može biti jedan od
puteva ka rešavanju ovog problema. Isto tako,
(pogled na Menhetn iz vazduha)

internacionalna praksa ukazuje na potrebu multidisciplinarnosti te u slučaju formiranja velikih gradskih poteza ili rekonstrukcija gradskih jezgara, preferira formiranje multidisciplinarnih timova sastavljenih od stručnjaka različitih profila – od arhitekata, urbanista, sociologa, umetnika i pejzažnih arhitekata pa sve do ekonomista koji imaju jasnu ulogu u timu – da procene ekonomsku isplativost projekta. Imajući u vidu neka od predviđanja vezana za konkretnu lokaciju Savskog platoa koji se proteže na oko 100 hektara skupog građevinskog zemljišta te da bi se nakon uklanjanja postojećih koloseka odmah otvorilo 30-40 hektara cela stvar postaje mnogo jasnija ali samim tim i zahtevnija u smislu analiza.
Grad je amalgam stvari i uticaja. On u sebi sadrži kompleksne odnose protkan strukturama i teksturama. Slažem se sa teoretičarima poput Lockea i Hobbes-a da je gradu potreban nekakav oblik društvenog ugovora kako bi nas sačuvao pred moćnicima. Naslov knjige Branislava Milenkovića – „Arhitektura politika ultra“ u sebi sadrži sudbonosne niti sudbine jednoga grada te poput Parki koje u svojim rukama drže konce života i ako koji kojim slučajem neki pukne prestaje život; tako i gradovi dišu pod ovom stegom moći i uticaja. Opet, urbana forma jeste forma izgrađena na osnovu reda u vremenu i prostoru ali i ograničena istim tim vremenom i prostorom. Pitanje moći ovde je ključno pitanje u okviru koga grad predstavlja cilj po sebi. Nije li grad zaista „Živi organizam“ – „The living city“ kako ga posmatra Rajt? Nije li sa druge strane on „delirična tvorevina“[10] kako je posmatra Koolhas :“ Menhetn je arena terminalnog stanja Zapadne civilizacije“ – da li to želimo za „Balkanski Menhetn“ kako neki nazivaju projekat Savskog amfiteatra i jedno od mogućih rešenja? Koliko njih je zapravo dotaklo nogom Menhetn ili se samo radi o iluziji o jednom prostoru koji jede sve oko sebe a ljudske živote posmatra sa visine od nekoliko stotina metara ispod kao artefakte jednog dana koji prolazi? Da li želimo vrtove „Novog Raja“ na poziciji Savskog amfiteatra? Zastakljene kupole sa mikroklimom i retkim bijkama? Kada razmislim malo bolje voda je u blizini a sadržaj je kompatibilan! Ili želimo Novi grad u okviru „starog grada“ pa pošto već imamo Novi Beograd pa pre njega i jedan „stari“ ovaj grad bi mogli nazvati Beograd u modernosti 2! Ili želimo reminiscenciju na staro gradsko jezgro u kontekstu dodira sa novobeogradskim blokovima te preklopljene matrice koje zapravo jesu amalgam reciprociteta uticaja? Želimo da naš grad komunicira? Bude povezan sa svojom okolinom ali da li to znači da komuniciranje znači utapanje? Ili želimo Beograd koji jeste grad kontradikcija i preklapanja, razlika
(predlog Rejmonda Huda, Menhetn 1950)
ali i razumevanja, konfrontacije ali i p(r)opustljivosti? Grad identiteta čiji fokus danas predstavlja susret dveju reka od kojih više ne želimo i nemamo razloga da bežimo.



STUDIJA PRIMERA

Pored već navedenih projekata Generalnih urbanističkim planovima za Beograd u oblikovanju Savskog amfiteatra posebno mesto zauzimaju konkursni radovi. Prvi međunarodni konkurs raspisan je 1985 godine. U objašnjenju rezultata za prvonagrađeni rad stoji da „rešenje traži i postiže optimalnu integraciju grada i svih njegovih komponenti od Zemuna do zaleđa starog grada“. Postavlja se pitanje takve povezanosti sa dva aspekta. Prvi je funkcionalno oblikovne a drugi psihološke prirode. Prevezivanje reke te pravljenje prodora na mestima sekundarne važnosti za Savski amfiteatar otvara nekoliko pitanja. Na prvom mestu pitanje obuhvata Savskog amfiteatra. Postavlja se pitanje fronta koji formira amfiteatar tj. da li je on definisan mostovima Gazelom sa jedne i Brankovim mostom sa druge strane te kao takav već unapred „otrgnut iz tkiva grada“ ili je on nešto širi pa proplivava ispod mostova koji ga „cepkaju“ na delove? Drugo suštinsko pitanje ove lokacije jesu njeni prodori. I ka Novom Beogradu i sa Novog Beograda ka starom delu grada. Ako posmatramo postojeću urbanu matricu grada shvatićemo da su logični prostori za razvoj ovog dela grada direktno uslovljeni prodorima sa Terazijskog platoa sa jedne strane i Nemanjinom ulicom sa druge. Nemanjina u ovom slučaju samim tim što delom pripada Savskom amfiteatru a Terazijski plato zato što predstavlja logički potez centra grada sa rekom a dalje i sa Novim Beogradom. Rad zanemaruje takvu vrstu veze i prateći snažne poteze od Zemuna kroz Novi Beograd ublažava urbomorfološku matricu usitnjavanjem na levoj obali Save pokušavajući da se „pretopi“ u tkivo starog grada. I pored značajnih analiza orijentacije lokacije, preko analize prostorne strukture te formiranja centra „celog grada“ ostaje nejasna potreba za formiranjem matričnog pristupa kombinovanog sa formama koje grad u svojoj teksturi ne nosi. Ovde se formiraju celine kojima se ništa više ne može dodati ali niti oduzeti!
Druga važna stvar koju ovaj rad pretpostavlja je dislociranje centra grada u novi centar. Mislim da je takva formulacija nešto što otvoreno zadire u suštinu grada. Centar grada postaje vremenom a ne pravi se u trenutku. Svedoci smo, pa i u našim uslovima, velikog broja propalih „centara“ i ono što centar grada čini centrom to je njegov genius loci neuhvatljiv, nemerljiv ali sadržan u svesti korisnika prostora koji ga nasleđuje kao takvog. Formiranje „centra“ moglo bi se razumeti jedino sa aspekta poslovnog centra, ili onoga što amerikanci zovu „down town center“.
Radovi koji nose anketni karakter SANU-a iz 1991 godine, samo nekoliko godina nakon raspisanog konkursa, kao da je bilo potrebno još jednom proveriti i oceniti neke druge, novije radove, zapravo lakše sagledavamo zato što razrešavaju pitanja po njegovim podpitanjima! Svaki od navedenih naslova sa sobom nosi jedno a otvara niz pitanja.

Varoš na vodi nas vraća u vreme kada je liman i postojao na lokaciji sada ga malo kultivišući prebacuje i na drugu obalu po principu „jasno čitljive dvojnosti“ ili dualiteta ili blizanačkog odnosa koji kao takav uspostavlja sigurnu vezu dveju raznorodnih celina. U smislu likovnosti ovaj rad postiže svoj efekat. Slika grada sada ima drugačiju urbomorfološku celinu pomalo izopštenu iz slike grada ali nekako pitku i prijemčivu. Koncept da je slika već veštački menjana i da je treba i dalje menjati može da se posmatra kao omaž na temu Venecije ali svakako ne kao i dobar razlog za menjanje. Opet, razmišljanje o „uvođenju vode gde je nije bilo pre“ sasvim je opravdano a pozivanje na slične primere u svetu – Londonski King’s Cross sasvim opravdano. Ovakva vizija prostora zapravo ide ukorak sa trendom stanovanja na vodi i otvara jako važno pitanje moguće funkcije takvog tretmana lokacije. Sa druge strane, dok god posmatramo Savu kao funkcionalnu barijeru a ne kao prirodnu prepreku nalazimo se u problemu definisanja ekotopa lokacije koji svojom teksturom predstavlja meko tkivo koje teče omeđeno tvrdim obalama. Reka na ovoj poziciji predstavlja zapravo više psihološku nego bilo kakvu drugu barijeru u svestima ljudi kao nešto „preko“. Ono što ostaje nejasno jeste transponiranje tradicionalnih panonskih urbanih sklopova sa idejom oživljavanja urbanizma orijenta i ostaju nejasna međusobna preklapanja takvih „struktura“.
Ekološki pristup – Nova ada Savskog amfiteatra zapravo je poželjna tema na pragu III milenijuma u doba prekomernog zagrevanja i efekta staklene bašte te zaštite životne sredine i povećanja kvaliteta životnog okruženja. Ono što ovaj rad nudi jeste dosta dobra dispozicija postavke problema raznorodnih elemenata u istu ravan – kroz ravnopravan pristup prirodnih elemenata sa jedne i oblika, materijala sa druge strane. Posebno afirmativno za ovaj rad jeste težnja da se formira „ne do kraja definisan prostor“ već „niz postulata kojima će se njegov razvoj odvijati“. Čini mi se da je to vizionarski pristup problematici ovog područja i kao takav izuzetno važan. Ostaviti mogućnosti dalje nadogradnje prostora kako bi se na njemu vremenom nataložili „slojevi“ razmišljanja o mestu predstavlja akt umetnosti oblikovanja prostora i pripada sens-urbanom. Sa druge strane, a imajući u vidu tendencije našeg prostora, taj pristup otvara prostor za špekulaciju i eventualnu devastaciju kroz vreme. Predlog rada da se prostor inicira putem „inicijalnih tačaka“ zapravo se već dokazuje u realnosti formiranjem gradskih prostora u okviru magacinskih prostora pristaništa prema ušću nagoveštavajući formiranje „inicijalnih tačaka“. Ostaje nejasan odnos prema Savskoj ulici koji ovaj rad tretira velikim masivima zelenih površina odvajajući ga od snažne kolske komunikacije. Sa jedne strane postoji potreba da se mesto „veže“ za gradske tokove a sa druge strane ono se odvaja iz osnovnog konteksta. Možda je transparencija zelenog masiva odbrana od negativnog saobraćajnog uticaja sa jedne a delimična otvorenost veza sa duge strane. Posebno afirmativno za ovaj koncept jeste definisanje koncepta rešenja kao „koncept grada integrisanih funkcija“.

Futuristička verzija jeste rad distanciran od svake pragmatičnosti i odmah na početku treba reći da je kao takav zapravo možda više odgovor na temu nego bilo koji drugi rad. Njegova vrednost zapravo leži u činjenici da on teži ka konkretnoj artikulaciji teoretskih postavki koje kasnije transponovane u moguće modele mogu predstavljati pristup u procesu rešavanja problema lokacije. Možda je negacija lokacije jedan od bitnih saznajnih elemenata lokacije pošto otvara pitanje u kontra smeru – a šta ako „osnovna prostorna figura“ generiše budućnost? A šta ako je artificijelnost suđena ovoj lokaciji i ona počinje da negira samu sebe? Koliko god nam se ovakvi radovi ponekad činili udaljeni od teme oni zapravo imaju cilj da temu izvrnu i postave pitanje sa druge strane. Ovaj rad odlaže grad u zaleđu za neko drugo vreme. Ovaj rad otvara pitanje Terazijske terase pošto je ona kao takva u suštinskoj funkciji ovakvog rada. Ovaj rad vrši disperziju funkcija transformišući pojedine objekte u muzeje i multifunkcionalne celine ostavljajući poprilično prostora za budućnost. Ali on zanemaruje činjenicu grada te čisto tehnička pitanja! On ne ostavlja prostor za drugačiju viziju od svoje i kao takav preti gradu da ga razori iz centra.

Formiranje Savskog bulevara pretpostavlja početak izgradnje Savskog amfiteatra pre izmeštanja železničke stanice i mislim da je to istina koju nam je neko krišom došapnuo. Posmatrajući praksu evropskih zemalja i tretmana sličnih problema shvatio sam da suštinski nema problema koga je nemoguće „premostiti“. Pitanje interpretacije takvog „premoštavanja“ sada jeste ravan druge teme ali ne isključuje je kao mogućnost. Ideja o formiranju Savskog bulevara u cilju iniciranja prostorne celine ima svoga opravdanja ali je nejasna njegova linija pružanja. On otvara pitanje formiranja još nekih čvorišta i onako složenog saobraćajnog problema ne samo lokacije već i bliže okoline. U okviru ovog predloga postavlja se i pitanje ukrupnjavanja ili usitnjavanja matrice koja na lokaciji nastaje direktnim spuštanjem ulica upravnih na Savsku ulicu, što iako jeste logičan gest otvara pitanje presecanja i tehničkog rešenja te režima saobraćaja u toj ulici. Sa druge strane, ovaj rad racionalno postavlja pitanje „naših mogućnosti“ te faznosti izgradnje celog poteza što u svakom slučaju predstavlja realnost. Ono što zaokuplja pažnju jeste dominacija saobraćajnih tokova na ovom projektu, vrlo žive „teksture“ rada formiranje ukrštenih komunikacija iznad reke. Posebno bitan aspekt jeste vezivanje lokacije sa Banovim Brdom sa jedne i Kalemegdanom sa druge strane što nas opet dovodi do teme „širine obuhvata“ Savskog amfiteatra.

Blokovska matrica starog dela Beograda ima svoju jasnu definiciju ka Savskoj ulici. Formiranjem mosta koji iz višegradske ulice prelazi ka novobeogradskoj strani u najmanju ruku je upitno iz prostog razloga jačine te komunikacije i profilacije Visegradske ulice. Otvaranje problema jedne takve veze sa sobom vuče čitav niz pitanja vezanih za karakter saobraćaja, načine prevezivanja i sl. Ono što ovaj rad ipak otvara jeste važno pitanje zoniranja lokacije. Lokacija poseduje tri celine. Prva je uz Gazelu, druga je u centralnoj zoni dok treća prirodno pripada železničkoj stanici. Rad vrši distribuciju sadržaja po zonama ali sadržajno takve funkcije ne pripadaju ovim pozicijama. Vreme velikih izlazaka na vodu sa objektima institucija odavno je prošlo te se postavlja pitanje njegove opravdanosti.




Sava city! Beogradski down town! Zar Beograd nema višak poslovnog prostora? Sem ako neko ne razmišlja vizionarski pa u jednom trenutku postavi trend pretvaranja poslovanja u stanovanje! Zašto da ne! Ideja formiranja silikonske doline (jedan deo grada već nosi tu vrlu titulu) zapravo i nije van konteksta onoga čemu teži Novi Beograd – poslovni centar grada. Savski amfiteatar zaista predstavlja logičku poziciju takvog centra ali orijentisan i izgrađen na novobeogradskoj strani grada. Posebno važna stavka ovog rada jeste tretman i revitalizacija zone Karađorđeve ulice i formiranje kontaktne zone sa starim gradskim tkivom. Otvara i pitanje veze sa Terazijskim platoom uz inicijalnu želju za formiranjem celine poput Pariskog La Villet-a ili Londonskih dokova – Docklands.
Prirodno očekivanje jeste i intenzivnije korišćnje obala a važan je i tretman i afirmacija nivoa trga, bloka i ulice u ovom projektu. Komunikacioni sistemi deo su ovog rada i ideja lokalnog saobraćajno sistema u okviru grada deo je vizije poslovnog kampusa kakav je Sillicon valley[11]. Imajući u vidu veličinu lokacije te intenciju preveza dve obale to zvuči kao racionalno rešenje koje bi
(Richard Rodgers – London kakav bi mogao biti)
rasteretilo saobraćaj van lokacije koja bi tako funkcionisala kao nezavisan organizam u gradu. I pored velike koncentracije poslovnih sadržaja ovo rešenje nudi i velike zone rekreacije i kulturnih sadržaja što je u svakom slučaju afirmativno ali ono što ovo rešenje otvara jeste pitanje autonomnosti „grada unutar grada“ te svoje intencije da se „ogradi“ izopšti iz sveta koji teče oko te formira axis mundi u vlastitom središtu.

Ivične zone grada u centralnom, ono makar geometrijskom, centru grada u „postideološkom vremenu, koje zapravo nikada nije takvo, formirane su po principu „autonomne kompozicije“. Koncept „punog“ i „praznog“ podseća na Maljevičevu maksimu „Bog nije zbačen“ i predstavlja inicijaciju prostora. Pitanje „zašto raditi išta konačno“ suštinsko je u ovom radu koji negira ali i uspostavlja odnose. Formiranje „tri magneta“ – tri strukture na lokaciji koje imaju ključnu ulogu u determinisanju prostornog obrasca i donekle „uramljuju sliku“ govori o potrebi učvršćivanja prostora Savskog amfiteatra čak i u konceptima gde ništa nije „čvrsto“ već se fluidno pretače u fluidno – reku ispod. Ova rad naglašava ideju da su najprihvatljivija mesta poprečnog spajanja i prostori najintenzivnijeg sadržaja tako da sadržaj opada od centra ka periferiji samo što ima nekoliko centara koji se tada sustiču tako da formiraju prostor slične amplitude korišćenja. I ovaj rad otvara temu višegradske ulice kao preveza sa drugom obalom ali i kao inicijaciju poprečnih veza.

Inicijalna mesta odbacuju sve klišee u planiranju. Otvaraju alternativnu mrežu opcija za Savski amfiteatar i mislim da predstavljaju pravo osveženje na inicijalnom nivou razmatranja problematike Savskog amfiteatra. Oni postavljaju pitanje inverznog procesa na lokaciji te projektvanja sa ciljem unošenja korekcije u sagledavanje problematike savskog amfiteatra. Tako se formiraju gradovi! Suština je u tome da ovaj koncept prožima sva rešenja i potvrđuje ih i isključuje u isto vreme. Suštinska odrednica i inicijacija ovakvog koncepta jeste Terazijski plato koji sada inicira grad na vodi! Stotinu godina ranije kroz projekte mladog tima opštinskih arhitekata inicirao je Staro sajmište. Trideset godina kasnije tamo je nastao grad! I može da nam se svidi ili ne ali proces jeste istovetan. Ima jasnu logiku i zapravo jedini predstavlja suštinsku sponu između starog i novog grada ali ne kao istrgnuti grad iz konteksta već kao grad koji problem stavlja u kontekst i kaže: Kada ne bude reke grad će biti spojen u jedinstvenu celinu! I posle njega iniciraju se leva i desna obala! Tako se prave gradovi!

Možda najznačajnije razmatranje problema Savskog amfiteatra uradio je prof. Miloš R. Perović sa svojim timom u okviru Urbanističkog zavoda Beograda. Posebno je važan
segment njihovog rada koji se bavi simulacijama prostora i mogućnostima transponovanja urbanih obrazaca unutar raznorodnih matrica.[12] Takav primer „alternativnih modela“ primenjen u praksi nakon detaljnog analiziranja područja Savskog amfiteatra dao je više nego izvanredne rezultate i u svakom slučaju predstavlja dragoceno iskustvo za tretiranje lokacije Savskog amfiteatra. Tretmanima „fokusnih tačaka i romantizirajućih elemenata“ dobija se jedan suštinski isplanirani prostor koji prati logiku grada i naprampostavlja posmatraču vizuelne senzacije prostora pre nego što uspostavlja konkretnije veze u fizičkom smislu. Tako „druga obala“ ostaje gde jeste ali „pripada“ u svesti korisnika prostora jedinstvenom ansamblu u prostoru.

Nadamo se da novi projekti neće doneti „novi grad“ već prostor novog senzibiliteta u okviru gradske matrice koja nosi u sebi reminiscenciju na nekadašnje. Primeri rekonstrukcija Londonskih dokova, Hamburške luke, velike rekonstrukcije Berlina i planirane rekonstrukcije centralne zone Katovica amalgam su stvari i uticaja. Nisu okrenuti ka alijenaciji dela gradskog tkiva od suštine grada već „novo“ smeštaju u konteks postojećeg sa odlikama novog vremena i društveno ekonomskih obrazaca uz primenu novih tehnologija. Takav pristup na nivou urbanističkog projektovanja vezuje i učvršćuje, naprampostavlja ali i propušta prostorne senzacije čineći ih integralnim delovima dva raznorodna grada – starog jezgra i novog grada. Fantastični prizor na ušću dveju reka predstavlja, sa svim neuhvatljivim elementima onoga, što na žalost ili na sreću, ne možemo staviti na skalu ali niti negirati njegovo postojanje – genius loci.

I da ne zaboravim na kraju:
„Da kažemo nešto i o tadanjim kupaćim kostimima koji su bili čitava garderoba: muškarci su imali poprečno štraftaste trikoe zakopčane spreda dugmićima sa kratkim rukavićima na mišićima sa nogavicama često do kolena. Jedino baš sasvim dečurlija imali su gaćice a ako neko nije imao svoje mogao ih je dobiti i na kasi kupatila a za svaki slučaj, da ih posle ne bi odneo pisalo je pozadi krupno crno masnom bojom: UKRADENO IZ KUPATILA VLAJKA DIMITRIJEVIĆA.“
(Aleksandar Deroko, A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom, Beograd 1984. pp. 50)

Srđan Gavrilović dia.
DOMAA - za Klub arhitekata

[1] U pitanju su epidemije u Parizu u XIX veku.
[2] Žan Alfan, vrtlar, inženjer-tehničar sa umetničkom dušom. Njega je Osman postavio za Šefa službe za šetališta i zasade a Alfan je u potpunosti promenio Bulonjsku šumu, Vensensku šumu, Jelisejska polja kao i parkove Monso, Monsuri, Bit-Šomon.
[3] Vidi Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, Plato, Beograd 2000. str. 24
[4] Kosta Strajnić, „Za savremenu arhitekturu“, Letopis matice srpske, 1929. knj. 391. sv.3 str.402
[5] Kosta Karamata i Borivoj Anđelković: „Terazijska terasa i terazijski prostor – o jednoj neostvarenoj ideji, Arhitektura – urbanizam, br. 21/1963, str.43
[6] Izvor: Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, Plato, Beograd 2000. str.28
[7] Projekti za Generalni urbanistički plan Beograda iz 1923. godine
[8] Alban Chambon, Generalni urbanistički plan Beograda iz 1914 godine.
[9] Kamilo Zite, Umetničko oblikovanje gradova, v. “Od usamljenih kuća do grada osame”, Ranko Radović, str. 15
[10] Rem Koolhas, Delirious New York,
[11] Silikonska dolina
[12] Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, str. 89-146
[13] Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, str. 188

Thursday, April 05, 2007

ARHITEKTURA REGIONA - ZAGREBACKI SALON ARHITEKTURE





Arhitektura „+“
U susret 29. Salonu Arhitekture u Beogradu – arhitektura regiona

Godine 1934. Perisko i Marćelo Nicolli projektuju svoju čuvenu izložbenu dvoranu Medaglia d’Oro za italijansku aeronautičku izložbu u Milanu. Lavirint belih drvenih rešetkastih konstrukcija, izdignutih iznad poda u koje su bile postavljene slike i fotografije izložbenih eksponata stvarale su utisak da eksponati lebde u prostoru kao da se približavaju ili udaljavaju od posmatrača determinišući perspektivu smenjivanjem veličine eksponata u okvirima viseće konstrukcije postavljene u izložbenu dvoranu. Ta konstrukcija uvela je nove standarde u projektovanje izložbenog prostora.
Arhitektura danas ima veliku ulogu u procesu oblikovanja prostora ali sa druge strane sama ne može u potpunosti da utiče na brojne procese koji determinišu prostor. Postavlja se pitanje koliko je ona u stanju da utiče na složene društvene, kulturne, političke procese. Već dogmatična konstanta „Arhitektura politika ultra“[1] u samom svom naslovu nosi poruku i sadrži u sebi čitav spektar takvih „uticaja“, od nivoa odlučivanja do nivoa determinisanja arhitekture sa uvek samo određenom dozom „transparencije“. I na kraju postavlja se pitanje da li prostor formulišu samo i jedino „prostorne politike“ ili tu moć ima i pojedinac sa vlastitom inventivnošću.

Posebno bitan element takvog procesa „trans – formacije“ ili uobličavanja arhitekture, njene dijastaze i ponovne sinteze, uveliko zavisi i od kulturološkog obrasca kao i od mogućnosti „elastičnosti“ sredine da u vlastitim okvirima izvrši potrebnu imploziju. Proces se, sa druge strane, ne očekuje samo na teoretskom ili idejnom nivou, u okvirima predviđenih faza procesa projektovanja, već i na praktičnom nivou, kroz realizacije ideja i njihovom transponovanju u realnom prostoru. Ideje više ne meandriraju samo u tokovima svesti arhitekata već postaju artefakti jednog procesa razmišljanja otelotvorenog u realnom vremenu. Tako dolazimo i do sintagme da arhitektura nije samo igra lepih linija na papiru uz opasku da arhitektura može biti i to ali u rukama veštog projektanta!

U kontekstu takvog načina razmišljanja javlja se i potreba za identifikacijom „vrednosti“, često višestruko kodiranih, u uslovima savremenog poimanja prostora a jedina mogućnost za definisanje takvih vrednosti jeste arhitektonska kritika koja ima za cilj da uspostavi sistem i da „razdvoji dobro od lošeg“[2]. Arhitektura tako, s obzirom da je višestruko kodirana, zahteva analizu raznorodnih elemenata i nivoa od tehnoloških, političkih, ekoloških, kulturnih, društvenih do onih čisto tehničkih koji arhitekturu jasno odvajaju od slikarstva ili drugih umetnosti koje nemaju takvu predikciju ispunjavanja isključivo tehničkih zahteva. Pitanje kodifikacije i identifikacije dobrog u odnosu na loše, prihvatljivog u odnosu na neprihvatljivo, čitkog u odnosu na nečitko (da ne kažemo nepismeno) i na kraju kritika kao konstanta, koja bi bila kontinualno prisutna u svetu arhitekture, elementi su i pitanje „kulturne vitalnosti“ sredine, koja prolazi kroz tranziciju, ili njene zrelosti i u kulturološkom a ne samo u političkom smislu.

U kontekstu poimanja arhitekture postavlja se i pitanje njenog „naprampostavljanja“[3] ali ne samo u odnosu na konteks – okruženje već i na posmatrača – korisnika, konzumenta prostora, jednom rečju šireg auditorijuma koji na taj način učestvuje u oblikovanju prostora ali u isto vreme ima ulogu aktivnog a ne isključivo pasivnog učesnika u njegovom formiranju. U jednom okruženju kakvo je gradsko konzumenti arhitekture su svi! Od „običnih“ prolaznika do „neobičnih“ artista ili „edukovanih poznavalaca“. Arhitektura, u svom procesu nastajanja, kod nas ipak ostaje „zatvorena“ u salonima obraćajući se isključivo stručnoj javnosti ili pak malom broju ljubitelja umetnosti, arhitekture, dizajna, istoričarima arhitekture ili tek ponekom teoretičaru koji predstavljaja pravu retkost u našem okruženju pošto proučavanje i istraživanje teorije iako je „nužno da bi se omogućio dalji razvoj arhitektonske misli nije neposredno pristupačno“[4]. Tek na posletku, kada arhitektura izađe na „mesto zbivanja“, in situ, postaje predmet kritike i komentara najčešće neupućenih krugova. Ako pođemo od stava Allana Temka[5] da je „aktivistička kritika bazirana na ideji da arhitektura utiče na svakoga onda sa tog aspekta treba da bude i dostupna i „lako čitljiva“ svima“. Ali isto tako treba imati u vidu da je baš na odgovornoj kritici da edukuje javnost kako bi razumela arhitekturu tj. kompletno delo, koje kao takvo na kraju može biti i kodifikovano.




Salon arhitekture u Zagrebu (19.10.–19.11.2006.) sasvim jasno arhitekturu „naporampostavlja“ posmatraču i prikazuje je baš onako kako joj i priliči – u njenom prirodnom okruženju – u okviru konteksta postojećeg.
Treba odmah na početku reći da je selektor salona Manuel Gausa[6] (Španija) odradio dobar posao! Prvenstveno se to odnosi na izboru projekata koji su reprezent postojećih trendova hrvatske arhitektonske scene. Ali zagrebački salon se ne bavi samo „trendom“ već i „konstantom“ u kontekstu regionalno kodifikovanog, nagoveštavajući da arhitektura jeste i etnologija. Isto tako u likovnom postavu salona[7], sasvim sigurno je napravljen iskorak u smislu pozicioniranja arhitekture, njenog eksponiranja i smeštanja izložbe u „kontekst van originalnog konteksta“ ali svakako na mesto koje arhitekturi pripada – radovi su visko gore rastegnuti između elemenata čelične strukture koja meandrira, poput misaonog procesa, parče su neba nad trgom Bana Jelačića. Struktura je tu da vodi posmatrača kroz prostor trga (najstarija lekcija modernog koncepta formiranja tekućeg prostora sa početka XX veka u kome Mies postavlja prostor kao „arhitekturu analogija u kome čiste forme simbolički predstavljaju sasvim druge vrednosti“[8]). To je koncept bez ideje „uzvišenog“ i „lepog“, čije definicije nam Kant[9] ostavlja u nasleđe, već sa idejom čiste arhitektonske misli u formi tekućeg prostora koji komunicira sa okruženjem, pri čemu ova privremena instalacija ne sprečava vizure ka pijaci „Dolac“ ili pogled na zagrebačku Katedralu, na bežeći od ljudi koji čekaju tramvaj podno „izložbenog prostora“ ili ljudi koji prodaju cveće odmah ispod prostorija Društva arhitekata Zagreba. Arhitektura je u ovom slučaju „pomogla arhitekturi“ da sama sebe afirmiše, sama sebi postane eksponat a ja sam, obilazeći 41. Salon arhitekture u Zagrebu imao na umu rečenicu koji je izrekao jedan stariji kolega arhitekta koji je ’60 tih ugledavši Gugenhajmov muzej u New Yorku F.L. Rajta rekao – „Kako se nisam ranije setio!“


Zagrebački salon arhitekture otvara pitanja „urbanog okruženja u uslovima globalne ekonomije“ – procesa koji je u svetu odavno započet. Razmatra „Grad“ i njegove nove obrasce sa aspekata re-definicije, re-fundacije, re-informacije kao i formiranje potrebe “„n-dimenzionalnih“ kriterijuma koji mogu kombinovati i prihvatiti različite upotrebne nivoe, programiranje i aktivnosti novih struktura koje bi predstavljale globalnu smešu programa i tipova (...)“[10] Salon razmatra razvojne tokove „Objekata“ i „transponovanje prostora“, prelazak ideje pozicije na dis-poziciju, jednom rečju, arhitekturu kao amalgam stvari, uticaja i zahteva uvažavajući „forme koje su čiste zato što su pročišćene“. Posmatra objekte kao „funkcionalne mehanizme“. Razmatra ideju „infra i mega strukture“, „novih topografija“ u okvirima starih tipologija okrećući arhitekturu pejažu otvarajući pitanje „konteksta van konteksta“ ili euklidovske šupljine koja de-facto postoji transponovana kroz pojavnosti reljefa i determinisana je izohipsama prostora vraćajući arhitekturu na suštinu „bitka“ – porodičnu kuću kao graditeljski manifest. Na kraju govori o „čulnom“ kao „reaktiviranoj memoriji (uspomeni)“. „Senzualna atmosfera“ deo je tog i takvog poimanja likvidnog prostora i autor salona nas tako vraća na pitanje genius-loci-a, neuhvatljivog i „nemerljivog“ obrasca prostora i mesta. Svoju ulogu u celom konceptu imaju i „taktilnost“ , „likvidnost“, „regionalnost“ kao osobenosti i karakteristike okruženja. Teme su Jadran i Mediteran, klima i sunce, prostori društvenog standarda te administrativne celine. Raspravlja se o tokovima i mogućim pravcima razvoja ali se definiše i prethodno, ono što je deo istorijskog konteksta - rekonstrukcija i revitalizacija graditeljskog nasleđa. Poštovanje tradicije ali i njena negacija. Prisutni su „dekompozicija“, „dematerijalizacija“. Svi upakovani u okvir strukture koja lebdi nad gradskim forumom.

Poruka zagrebačkog salona arhitekture je višestruka. Tako prezentovana arhitektura postaje „odgovornija“. Tako prezentovana arhitektura postaje „izložena“. Tako prezentovana arhitektura postaje „naprampostavljena“ i na posletku ona postaje „kritikovana“. Možda je ovo poslednje i presudno. Možda je to nevidljiva granica neizrecivog ali nadam se ne i odlučujućeg u našem slučaju. Darwinovska formula kako „nije svest ljudska ona koja određuje ljudska društvena stanja, nego obratno, ljudsko društveno stanje određuje ljudsku svest“ može biti odgovor na postojeće stanje stvari.

Arhitektura je živa materija. I kao proces i kao realizacija. Arhitektura je dvostruko kodirana. Deo je konteksta ali često se okreće i ka negaciji okruženja. Arhitektura može da da odgovore ali može da postavi i pitanja ili predstavlja samo „deo odgovora na postojeće stanje stvari“. Teško da kao armirano betonska struktura može biti „privremeno rešenje“ ali smo mi svedoci i takvih obrta u našoj realnosti. Arhitektura kritikuje ali isto tako je i podložna kritici, dobro je kada je kritika konstruktivna. Arhitektura je deo prostora ali je i prostor u svojoj definiciji arhitektura. Salon arhitekture u Zagrebu okreće se ka ovim konstantama nagoveštavajući određenu vitalnost sredine i njenu spremnost, a može se pre reći i opredeljenost, ka „dobroj arhitekturi“ podložnoj kritici koja i ima za primarni cilj da razdvoji dobro od lošeg i objasni arhitekturu „običnom“ i „neobičnom“ posmatraču.









NAPOMENE:
[1] “Arhitektura politika ultra“, naslov knjige dr Aleksandra Milenkovića
[2] Ada Louis Huxtable – Arhitektonski kritičar New York Times-a od 1959 godine i rodonačelnik arh. kritike u SAD.
[3] Robert Venturi: „Složenosti i protivrečnosti u arhitekturi“, Naprampostavljena protivrečenost, pp. 114, GK Beograd, 1989
[4] Nikola Dobrović: “Savremena Arhitektura 3 – Sledbenici”, pp. 235, Beograd, 1962
[5] Allan Temko – Arhitektonsko kritičar, San Francisco Hronicle
[6] Asistenti selektora: Krunoslav Ivanišin, Zdravko Krasić, Dinka pavelić, uredništvo časopisa „Čovjek i prostor“ Udruženja hrvatskih arhitekata.
[7] Koncept: Manuel Gausa, Darko Fritz, Likovnu postavka: Darko Fritz, Konstrukcija: STARBAG, Franc Brezovec, Zagreb
[8] Čarls Dženks – “Moderni pokreti u arhitekturi”, pp. 115, GK Beograd, 1990
[9] Emanuel Kant, „O lepom i uzvišenom“ pp. 18, Bonart, 2002 – „Uzvišeno mora uvek biti veliko, a lepo može biti i malo. Uzvišeno mora biti jednostavno, lepo može biti ukrašeno i nakićeno“
[10] Manuel Gausa – Katalog 41. Salona arhitekture u Zagrebu, Uvod – „Hrvatska kao laboratorij promejen(a)e – Između istraživanja i samopotvrde.


Zabranjeno je objavljivanje ili kopiranje bilo kojeg dela teksta bez odobrenja autora!

Wednesday, May 17, 2006

COMPETITION PROJECT - BRIDGE OVER DJETINJA RIVER - II PRIZE




Authors:
Srdjan Gavrilovic BscArch
Nenad Jakovljevic BscCivEng

Just a few days ago I have received an information that I had won a second prize for Bridge project over Djetinja River in Uzice - Serbia and Monte Negro...

The main idea was to connect two posts by bridge which represent a logical extension of street matrix that connect central city area with an other side of the river - housing area with sports facilities using elements such as liquid substance, river flow shapes, water, sun that passes over, shoal that exist in water.

Basic elements of such structure are a constitutive elements of spatial as well as design of a form of a fish that glitters while jumping from the river flow. The shape of the bridge follows the logic of lightly curved structure of the bridge construction and the bridge is divided into two zones - a vehicle zone and pedestrian zone. Those two different zones are divided by fence. A pedestrian zone is shaped with a light structure that covers and looks like a shoal.

Thus, the bridge becomes a form that produce resemblance with fish, while complete surroundings follows a logic of shaping space by river flow using elements such as "connection", "remembrance" - on old and existing bridge, "scene" - possibility to form a summer scene using water flow as a theatre.

Pictures in order of apperance:
1. at the top -Shoal
2-5. Bridge projections - 3d model




Monday, May 15, 2006

Software Technologies Development Centre

ENVELOPE / SIGHTSEEING / CENTER / GATE


THE WHOLE STRUCTURE WITH METRO BELOW



Composite model consists of Software center proposal, Metro station entrance, Metro station, New park design

Basic spatial shapes... ENVELOPE / SIGHTSEEING / CENTER / GATE

A few years ago, while I was still attending Belgrade Faculty of Architecture I have decided that for me 3d modeling is just a part of the process and from that point of view it represents a wonderful tool for shaping space. Making model is something else. It helps you to understand space and surroundings much more better and to establish a unique position while "shaping it" as a clay element...
OVERLAPING THE EXHISTING STRUCTURE


This model represents a Belgrade central district area block. Fulfilled with different structures as well as functions. The main idea was to produce a building that surrounds all of the existing structures and to "walk through" the block. On the top, the sightseeing working space took it's place with a wonderful view to the Belgrade. Spatial organization is achieved by using a "zig zag" inner slab positions with openings in slabs so the space flows from the inside... The whole working area is oriented towards the park and glass is just a slight membrane between inner space and outer green.
VIEW TOWARDS THE PARK

Sunday, May 14, 2006

Way of Architecture

Way of Architecture - Banner

Flower Square in Belgrade, 1999 / Conceptual projects

Art Pavilion - USCE, Belgrade, 1998 / Conceptual projects



Well... The first issue is Conceptual design or project made during nineties on Belgrade faculty of Architecture.

I consider space as a hollow form which is capable to change... The space represents a possible condition during exploatation... Such space can evolve from simple form into dynamic spatial solution. So, the space itself represent "spece in between" structures, form, "dance of structural elements"...

sg